A lepo smo vam rekli

Prvo su se čule reči saučešća za belgijski narod. U Varšavi, Pragu i drugim glavnim gradovima centralne i istočne Evrope izraženo je žaljenje zbog napada. „Sve vrednosti koje smatramo temeljom za izgradnju zajednice postaju ruševine“, rekla je poljska premijerka Beata Šidlo. Zvučala je pogođeno, ali nekako kao da nije rekla poslednju reč. I zaista: jedva 24 sata kasnije ona je saopštila da trenutno ne vidi mogućnost „da izbeglice dođu u Poljsku“. Pri tom je do kraja marta trebalo da stigne prvih 100 Sirijaca. Za celu godinu je planirano 400. Prethodna vlada se prošle godine obavezala da primi do 11.500 ljudi, a nova vlada je obećala da će toga držati.

Promenu stava stručnjaci vide kao demonstrativni manjak solidarnosti. „Niko ne mora da strahuje od stvaranja paralelnih društava kod tako skromnog broja od 400 izbeglica godišnje“, kaže Kai-Olaf Lang, stručnjak Fondacije Nauka i politika u Berlinu. To što se Poljska tako brzo povukla pre pokazuje da je napade iskoristila kao izgovor, kaže Lang. Poljska nije izuzetak, jer „teroristički napadi u Briselu u Istočnoj Evropi stvaraju osećaj da su bili u pravu, kada su tvrdili da postoji veza između dolaska izbeglica i opasnosti od terorizma“, kaže taj ekspert. Reakcije iz svih zemalja Višegradske grupe, a i šire, potvrđuju to mišljenje.

Tim gore po činjenice

U Budimpešti je ministar inostranih poslova Peter Sijarto preko mađarske državne novinske agencije saopštio da je opasnost od terorizma povećana zbog nekontrolisane ilegalne imigracije. Čak i u zvaničnoj izjavi poslaničkog kluba vladajuće stranke Fideš kaže se: „Evropa za svoju politiku sada plaća životima svojih građana.“ „Takve izjave su namenjene unutrašnjoj politici, ali su takođe i signal u pravcu Berlina i Brisela“, kaže Jakob Volenštajn iz Fondacije Konrad Adenauer u Berlinu. On je naglasio da vlade u regionu „zaboravljaju“ da veza između izbeglica i napada u Briselu ne postoji – jer su sva trojica terorista rođeni u Belgiji.

I u Češkoj i Slovačkoj se baš ne pravi razlika između izbeglica i terorista. Slično je i u Bugarskoj. Premijer Bojko Borisov je nakon napada izjavio: „Nemoguće je integrisati teroriste. Nije fer da Evropa plaća milijarde za te ljude, a da nas oni udare pravo u srce.“ Žestoka reakcija Bugarske mogla bi da se objasni činjenicom da ta zemlja ima iskustva sa islamskim terorizmom. U leto 2014. godine, na aerodromu Burgas, libanski bombaš samoubica digao se u vazduh u autobusu sa izraelskim turistima – sedam mrtvih i više od 30 povređenih.

Jedna Evropa, dva sveta

„Reakcije Istočne Evrope proističu iz dva suprotna stava u Evropi“, kaže Kai-Olaf Lang. „Zapadna Evropa želi da zadrži svoje otvoreno društvo i ne želi da je teroristi prisile na preterane mere bezbednosti. Ona je spremna da na račun toga prihvati određeni bezbednosni rizik“, analizira on. U istočnoj Evropi, s druge strane, čine sve da „bezbednosni rizik“ uopšte ne stigne do njih. Tamošnje vlade su čvrsto uverene u svoje stanovište, posebno jer po ovom pitanju imaju dovoljno skeptičnih građana iza sebe, objašnjava Lang.

To je vidljivo na društvenim mrežama tih zemalja, ali čak i u parlamentima, kao nedavno u Slovačkoj. Od pre nekoliko dana, među 150 poslanika u Bratislavi po prvi put mandat ima i 14 desničarskih ekstremista. Novi-stari slovački premijer Fico – poznat po svom protivljenju muslimanskim imigrantima – uskoro će u raspravi oko izbeglica moći da istupi još glasnije: njegova zemlja od jula preuzima predsedavanje EU.