Afrika ponovo spaja Nemačku i Francusku

Francuska vlada je u poslednje vreme retko pronalazila prijatelje u Berlinu kada se radilo o bezbednosnoj politici u Africi. Nemačka se uzdržala od učešća u intervenciji u Libiji. U Maliju je Nemačka učestvovala stidljivo – logističkom podrškom. Krajem prošle godine je Angela Merkel u Briselu jasno poručila da Nemačka neće slati trupe ili novac za misiju u Centralnoafričkoj Republici jer je Francuska u tu misiju krenula sama, bez konsultacija. Evropljani, kaže Merkelova, takvu misiju mogu zajedno da vode i plaćaju samo ako su je zajedno i dogovorili. Francuski predsednik Fransoa Oland ostao je usamljen sa zahtevom da retroaktivno sakupi novac za već otpočetu misiju. Čulo se i da Francuska pokušava da iskoristi ostatak EU kako bi progurala sopstvene interese u Africi, dok bi unutrašnjepolitičke plodove pobrao isključivo posrnuli Oland.

O brzini je reč

Ipak, Francuzi su uvek imali pravo u odlučujućem pitanju – radilo se o brzini. Bez njihove ekspresne intervencije bi islamistički pobunjenici osvojili i Bamako, glavni grad Malija; slična brza akcija viđena je i u Centralnoafričkoj Republici. Francuzi su u većem delu zapadne Afrike jedini koji su spremni da atletski rečeno uđu u pucanj. U brojnim zemljama regiona su mali kontigenti francuske armije, koji svakog trenutka mogu da budu dodatno ojačani. U akutnim slučajevima ne može se čekati na birokratske procese odlučivanja u Evropskoj uniji. Osim toga je Francuska, za razliku od ostalih zemalja, očigledno spremna da preuzme i političke rizike vojnih akcija, pa tako u Parizu moraju da slušaju pridike kako vode „neokolonijalnu“ politiku. A zapravo francuski vojnici čuvaju afričko civilno stanovništvo i ublažuju pretnju koju islamistički teroristi predstavljaju po Evropu.

Borbene jedinice ili transportni avioni

Sada se nešto menja. Novi nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer pokazuje znatno više razumevanja za francusku poziciju od svog prethodnika Gida Vestervelea. I ministarka odbrane Ursula fon der Lajen pruža ruku prema Parizu. Za uzvrat, Francuska se sada zalaže za evropeizaciju svežih misija u Africi. Ipak, Berlin neće slati borbene jedinice ni u Mali niti u Centralnu Afriku. Radi se o logistici. Pitanje je da li je na duge staze dovoljno da Nemačka tu i tamo ustupi neki transportni avion ili obučava afričke vojnike. Godinama unazad je Nemačka glavni glumac na ekonomskoj i političkoj sceni Evrope, dok upravo Francuska igra epizodnu ulogu. Ali Parizu nije pravo da sluša berlinske pridike o tržišnoj konkurentnosti ili disciplinovanoj potrošnji dok istovremeno Nemci sa bezbedne razdaljine gledaju kako francuski vojnici vade kestenje iz afričke vatre. Podela uloga ne može zadugo da ostane takva.

Evropski kalup za misije

Nema sumnje da je za sve strane najbolji zajednički evropski nastup koji bi pokrio sve – od neposrednih napada borbenim jedinicama, preko humanitarne pomoći pa do izgradnje stabilnih struktura u kriznim zemljama. Ali za to nedostaju temelji: žestoko se razilaze stavovi o potrebi, obimu i načinu intervencija. Evropska unija bi morala da bude mnogo pripravnija za vojne ofanzive. Do sada Brisel deluje iznenađen svakim pučem ili napadom pobunjenika. Tako će izgleda i ostati još neko vreme. Pre svih se Francuska i Velika Britanija osećaju pozvanim da intervenišu dok im ostale evropske zemlje brižno nude pomoć – tek kada najveća opasnost prođe. Stoga je sveže zbližavanje Berlina i Pariza vrednost po sebi. Socijalista Oland je pre nekoliko dana najavio promenu privrednog kursa i veoma se približio nemačkom načinu razmišljanja. U Berlinu su osećali olakšanje, ali i obavezu da nekim gestom – poput ovog u bezbednosnoj politici – podrže Francusku. U budućnosti treba računati sa vaskrslim nemačko-francuskim timom.

Komentar: Kristof Haselbah / nr
Odg. urednik: Ivan Đerković