Agrokomerc: poslednji čin
31. avgust 2017.
Kompanija AC Food, članica jedne od najvećih poslovnih grupacija u BiH – AS Group iz Tešnja. Na jučerašnjem (30.8.) sudskom ročištu za prodaju Prehrambene industrije Agrokomerc iz Velike Kladuše ponudila je najvišu cijenu, oko 4,4 miliona maraka,. Prodaja jednog od najznačajnijih delova imovine Agrokomerca predstavlja praktično kraj jednog poglavlja u istoriji nekadašnjeg regionalnog giganta prehrambene industrije. Tačnije, kraj perioda društvenog ili državnog vlasništva nad kombinatom – i to simbolično, baš na tridesetu godišnjicu događaja kojim je zaustavljen eksplozivni razvoj Agrokomerca i koji za mnoge predstavlja početak urušavanja Jugoslavije i njene netržišne ekonomije.
Svedok svih tih događaja je Mumin Pehlić, koji već 39 godina radi u Agrokomercu. S jednakim razočaranjem on priča i o aferi koja se desila pre tri decenije i o jučerašnjoj prodaji. Smatra da su u svemu najviše izgubili radnici koji su gradili preduzeće. „Ovo je kraj i posle ovoga o kakvom Agrokomercu pričamo? Sa ovom prodajom zataškava se sve što se u Agrokomercu radilo negativno. Nisu rešeni radnički problemi, meni nije uplaćeno preko 20 godina staža i takvih radnika imate koliko hoćete“, priča Mumin. Krivca vidi u Vladi Federacije BiH koja je, kaže, prevarila radnike kojima duguje više od 40 miliona maraka na ime plata i doprinosa, a koji u prodaji najvrednijeg dela imovine nisu mogli da učestvuju. Za Mumina je politika jedini krivac i za aferu iz 1987. kojom su počele muke radnika Agrokomerca. „Politički namešteno, samo da se uništi ovaj kraj i vrati u opanak. I vraćen je.“
Afera je počela sredinom avgusta 1987. godine kada je beogradski list „Borba“ objavio članak pod naslovom „Udar od 20 milijardi starih dinara: Agrokomerc štampao menice bez pokrića“ koji je uzdrmao jugoslovensku javnost. Fikret Abdić, tvorac ekonomskog čuda zvanog Agrokomerc, smenjen je s mesta direktora kombinata već 4. septembra te godine, a četiri dana nakon toga i uhapšen. Smena i hapšenje čoveka koji je bio simbol procvata Cazinske krajine pokazale su da skandal s menicama neće da se završi samo na medijskim napisima. Novinari su tih dana aferi već dali ime koje će ubrzo odjeknuti svetom: Afera Agrokomerc ili Agrogejt.
Uprkos svim novinskim člancima, napisanim knjigama, istraživanjima i naučnim radovima o Agrokomercu, javnost na području bivše države i danas 30 godina kasnije, podeljena je oko njenih uzroka i povoda. Ne nedostaju ni teorije koje u sebi sadrže mnogo elemenata zavere. Po jednoj od njih, afera je poslužila kao povod za međusobni obračun političkih rukovodstava jugoslovenskih republika i tako postala uvod u raspad Jugoslavije. Po drugoj, reč je o politički montiranoj aferi kojom se rušio Cazinjanin Hamdija Pozderac, tadašnji predsednik Ustavne komisije Skupštine SFRJ, za čiji je politički uspon neraskidivo vezan i ekonomski uspeh Agrokomerca. Treći su, pak, stava da je afera bila očekivana posledica megalomanskih ambicija Fikreta Abdića.
Ekonomsko čudo ili frizirani uspeh?
Do te 1987. godine o Agrokomercu i Abdiću se u jugoslovenskoj štampi pisalo samo u superlativima. U kraju koji je po razvijenosti bio ispod republičkog proseka, gde su još uvek harale bolesti poput žutice ili tuberkuloze, početkom sedamdesetih Abdić je preregistrovao tamošnju zemljoradničku zadrugu u preduzeće Agrokomerc. Ono se razvijalo strahovitom brzinom, otvorivši u sledećim godinama na desetine fabrika, farmi, prodavnica i drugih privrednih objekata. Hiljade Krajišnika, koji su do tada u najvećem broju bili siromašni zemljoradnici ili odlazili na težak fizički rad u inostranstvo, po prvi put dobijaju priliku da rade u industrijskoj proizvodnji u svom rodnom kraju.
Na vrhuncu moći Agrokomerc je zapošljavao oko 13.600 radnika, među kojima su bili i Krajišnici koji su se vraćali iz Slovenije, Austrije, Nemačke. Abdićeve ambicije idealno su se poklopile s voljom za rad ljudi u tom gusto naseljenom kraju, a koji je za samo jednu deceniju iz srednjevekovnih životnih uslova „uskočio“ u moderno industrijsko doba. „Znao sam da se tamo dešavaju velike stvari, ali da se radi o tako dobro organizovanom poslu, to nisam ni sanjao. Ko to nije video, taj ne može ni da shvati zašto su autora svih tih projekata Fikreta Abdića svi jednostavno zvali – Babo. Bio je polubog. Ne zato što su mediji tu sliku o njemu stvorili, već pre svega zato što je on tamošnjim porodicama doneo posao, deci škole, gradu ulice i bazene i da dalje ne nabrajam“, piše novinar Nenad Pejić u svom sećanju na period afere.
Uz Abdića, najzaslužniji za procvat Cazinske krajine bili su braća Hakija i Hamdija Pozderac, visoki komunistički funkcioneri porekom iz tog kraja. Kako je njihov uticaj u Savezu komunista rastao, tako je i sve više sredstava iz saveznih fondova preusmeravano u Cazinsku krajinu. Upravo 1971. godine, kada je registrovan Agrokomerc, Hamdija Pozderac postaje predsednik Skupštine Socijalističke Republike BiH. Iste godine jugoslovensko rukovodstvo uzima „novi kurs“ privrednog razvoja koji se oslanjao na dislokaciju velikih privrednih sistema širom države i na podsticanje ekonomskog razvoja u zaostalim krajevima. Istoričar Admir Mulaosmanović piše da je Bihaćka krajina postala poligon za testiranje tog novog kursa.
Početak osamdesetih godina važi za zlatno doba Velike Kladuše. Agrokomerc je na svom vrhuncu, osvaja nova tržišta i širi proizvodnju, Velika Kladuša izlazi iz grupe nerazvijenih opština (iako Agrokomerc i nakon toga prima sredstva iz federalnog Fonda za nerazvijene), Fikret Abdić dobija najvišu državnu nagradu za zasluge u ekonomiji, investicije u nove proizvodne i neproizvodne objekte rastu, a s njima i životni standard. Istovremeno, SFRJ klizi u krizu, opterećena dugom prema inostranstvu i unutrašnjim političkim problemima koji izviru na površinu nakon Titove smrti.
Izbijanje afere
Afera Agrokomerc u javnosti je izbila iznenada u leto 1987. godine, ali naknadna svedočenja njenih aktera i istaknutih jugoslovenskih zvaničnika otkrivaju da je „nešto trulo“ u poslovanju poljoprivrednog kombinata iz Velike Kladuše počelo da se nazire mnogo ranije. Raif Dizdarević, početkom osamdesetih godina predsednik Predsedništva SR BiH, kaže da su već tih godina do njega i drugih visokih zvaničnika dopirala upozorenja i prigovori kako Agrokomerc uživa povlašćen položaj u odnosu na druge kombinate, da je miljenik rukovodstva BiH, favorizovan olakšicama i nepovratnim kreditima, te, na kraju, da se poslovanje Agrokomerca netačno prikazuje.
Još 1984. godine politički vrh SR Bosne i Hercegovine tražio je od Agrokomerca da pristupi finansijskoj konsolidaciji i obustavi investicije, što je bila mera u skladu s preporukama iz Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije koji je načinila „Krajgerova komisija“, kao skup ekonomski reformi donetih s ciljem da jugoslovensku plansku privredu transformišu u tržišnu ekonomiju. Poslovni odbor Agrokomerca odbija smernice državnog vrha prethodno dobivši od Hamdije Pozderca „podršku razvoju po svaku cenu“.
Kada je nestalo sredstava iz Fonda za nerazvijene i nepovratnih kredita, Agrokomerc je, poput brojnih drugih preduzeća, pribegao menicama kao načinu pribavljanja kapitala. Lažne menice je tokom 1986. godine izdavalo čak 2.000 firmi iz cele Jugoslavije prikupivši na taj način oko 34 miliona dolara. Međutim, sam Agrokomerc je do izbijanja afere uz pomoć menica bez pokrića iz 63 jugoslovenske banke prikupio najmanje 400 miliona dolara. Novinar beogradskog „Nedeljnika“ Miša Brkić u feljtonu povodom tridesete godišnjice afere Agrokomerc ističe da je u stvari „puklo jer je Babo preterao“ i da je zahvaljujući pre svega pritisku medija, politički vrh u BiH krenuo u rasvetljavanje slučaja Agrokomerc.
Posledice i teorije
Za stvarni početak afere uzima se noć sa 26. na 27. januar kada je u jednom od skladišta Agrokomerca izbio požar, koji je Služba državne bezbednosti iskoristila kao povod da uđe u preduzeće. Ubrzo se otvara istraga o poslovanju Agrokomerca koja pola godine kasnije završava optužnicom. Abdić i njegovi najbliži saradnici iz Agrokomerca i Privredne banke Bihać, kao i Hakija Pozderac zbog političke odgovornosti, optuženi su za ekonomski udar na društveno-politički sistem Jugoslavije i upad u platni sistem države. Prema članu 114. Krivičnog zakona pretila im je i smrtna kazna za kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja SFRJ.
Suđenje je počelo u maju 1988. godine, a za sudiju je određen tada 37-ogodišnji Rifat Konjić iz Tuzle. U razgovoru za DW, Konjić kaže da se procesa seća kao da je bio juče. „Taj postupak potrajao je prilično dugo i mislim da je na kraju okončan presudom koju su otprilike svi oni koji su slušali i pratili, pogotovo novinari kojih je bilo mnogo, okarakterisali tako da je pravda pobedila politiku“, kaže Konjić.
Abdić je 1989. godine osuđen na četiri godine zatvora i dve godine zabrane obavljanja rukovodećih funkcija zbog štampanja lažnih teleks-naloga. Po svim drugim tačkama optužnice, uključujući i onu za kontrarevolucionarno delovanje, Abdić i saradnici su oslobođeni. Međutim, presuda nikad nije postala pravosnažna. Već krajem iste godine Abdić izlazi iz bihaćkog pritvora i s prvostepenom presudom za počinjeni privredni kriminal vraća se na poziciju prvog čoveka Agrokomerca. Iduće godine ulazi u Stranku demokratske akcije (SDA) i kao njen kandidat na prvim višestranačkim izborima biva izabran u Predsedništvo SR BIH. Nedugo nakon toga, Vrhovni sud ukida presudu Abdiću. Takav završetak afere koja je uzdrmala političke i ekonomske temelje socijalističke Jugoslavije još više je raspirio teorije zavere.
U BiH se učvrstila ona po kojoj je afera Agrokomerc izmišljena u Beogradu da bi se diskvalifikovao Hamdija Pozderac, tada potpredsednik Predsedništva SFRJ (i budući predsednik) i šef Komisije za ustavne promene, koji se navodno zalagao za izmene u funkcionisanju Federacije na uštrb Srbije davanjem većih prava autonomnim pokrajinama. Pozderac je već 12. septembra 1987. podneo ostavku na sve funkcije, pre toga se ogradivši od Abdića i malverzacija u Agrokomercu za koje, kako je tvrdio, nije znao. Mnogi u BiH smatraju da su aferu Agrokomerc iskoristili Slobodan Milošević i srpski nacionalisti da eliminišu Hamdiju Pozderca i obračunaju se s političkim vrhom SR BiH. Međutim, novinar Emir Habul podseća da je Miloševićeva struja preuzela Centralni komitet Saveza komunista Srbije tek deset dana nakon što je Hamdija Pozderac razrešen svih funkcija.
Od miljenika do kažnjenika
Ceh afere Agrokomerc platili su građani Bosne i Hercegovine, a posebno Velike Kladuše. Agrokomercu je oprošteno pedeset odsto meničnog duga, ali svi prihodi BiH od 1988. oporezovani su sa tri odsto kako bi Republika poveriocima namirila drugu polovinu duga – 250 miliona dolara.
S početkom sudskog procesa za aferu Agrokomerc, rad u tom kombinatu je stao. Hiljade ljudi ostalo je bez posla, pogoni su zatvarani, dnevno je odumiralo na tone peradi za koje nije bilo dovoljno hrane. Čini se da je Agrokomerc preko noći od miljenika postao kažnjenik državnog vrha. Sudija Konjić se seća da je pitao odgovorne zašto Agrokomerc ne radi dok traje sudski postupak. „Odgovori koje sam čuo nisu me zadovoljili. Bilo mi je čudno da zbog procesa Avdiću sve to staje, da pilići umiru, fabrike ne rade, ljudi su u beznađu, a čitav kraj je tu bio zaposlen“, priča Konjić.
U tom nemaru republičkih i federalnih vlasti za Agrokomerc trebalo bi tražiti razloge zbog kojih je Fikret Abdić po izlasku iz bihaćkog zatvora krajem 1989. u Krajini dočekan kao spasilac i percipiran kao žrtva montirane afere. On će u sledećih desetak godina proći put od najpopularnijeg političara u državi, s preko milion osvojenih glasova na prvim višestranačkim izborima, do osuđenika za ratne zločine počinjene na teritoriji samoproglašene Autonomne pokrajine Zapadna Bosna. Ipak, zlatne godine Agrokomerca ni danas nisu zaboravljene u Velikoj Kladuši, čiji načelnik je od prošle godine upravo Fikret Abdić. Afere Agrokomerc dotakao se u autobiografskoj knjizi objavljenoj u decembru 2016. Za njega nema sumnje da je afera bila montirana, ali ne precizira ko je bio nalogodavac. Od državnih organa traži da izvrše reviziju vlasništva nad Agrokomercom.
Nekadašnji privredni gigant danas je državno preduzeće s dugom od preko 200 miliona maraka zbog čega deo po deo imovine kroz sudske prodaje prelazi u privatne ruke. U retkim očuvanim objektima Agrokomerca radi samo nekoliko stotina radnika i to za nove vlasnike, koji uz podršku državnog vrha najavljuju revitalizaciju proizvodnje u predratnom obimu. Mnogo više je Agrokomercovih postrojenja koja su u posleratnom periodu u potpunosti devastirana. Meničnom aferom iz 1987. godine zaustavljen je razvoj preduzeća koje je taj kraj izvuklo iz siromaštva. To što se ona desila u turbulentnim, poslednjim godinama socijalističke Jugoslavije, otvorilo je prostor za brojne teorije o političkoj pozadini, uzrocima i ciljevima afere, o kojima se polemiše i 30 godina kasnije – kada se, po svemu sudeći, na ime Agrokomerc spušta zavesa. Od stotina Agrokomercovih brendova, među kojima su najpoznatiji ACO mesni proizvodi, POM umaci, čokolada San, začin Vegedor, keks Petit Beurre i kafa Emina, samo čokoladni biskvit Tops i danas živi, ali pod markicom drugog proizvođača. A Agrokomerc živi u sećanjima bivših radnika koji još uvek prepričavaju „zlatno doba“ osamdesetih godina prošlog stoleća kada su, zahvaljujući razvoju jednog kombinata, pobegli iz siromaštva.