Ahilova peta Angele Merkel
24. jul 2017.
Već četiri meseca socijaldemokratski kandidat za kancelara Martin Šulc pokušava – i ne uspeva – da pronađe temu kojom bi ozbiljno nažuljao konzervativnu kancelarku Angelu Merkel. Ništa više nije ostalo od kratkog i moćnog uzleta koji je SPD doživeo kada je Šulc proglašen za novog šefa stranke. Možda je, međutim, lider socijaldemokrata sada pronašao slabu tačku Merkelove: u nedeljnom izdanju tabloida Bild on je osuo paljbu po izbegličkoj politici kancelarke.
„Tokom 2015. je u Nemačku stiglo preko milion izbeglica, uglavnom nekontrolisano“, rekao je Šulc. „Tada je kancelarka otvorila granicu ka Austriji. Njeni su razlozi bili dobronamerni, ali je to nažalost učinila bez dogovora sa našim partnerima u Evropi. Ako sada ne delamo, preti nam ponavljanje takve situacije.“
Naravno, u žaru predizborne kampanje – za tačno dva meseca Nemci će na birališta – Šulc ne pominje da njegove socijaldemokrate takođe sede u kabinetu Angele Merkel i da se nisu istakli pobunama protiv takve izbegličke politike. No činjenica je da je upravo Merkelova u javnosti i u medijima percipirana kao neko ko je „otvorio vrata“ došljacima sa bližeg i daljeg Istoka.
„Pretnja“ iz Italije
Kancelarka je obećala građanima da se situacija iz jeseni 2015. nikada više neće ponoviti. Prošle godine je smanjen broj izbeglica koje dolaze u Nemačku, no danas se pažnja sa Balkanske rute seli ka opasnom putu preko Sredozemnog mora u preopterećenu Italiju. Izbeglice iz Nigerije i Eritreje masovno preko Libije kreću ka evropskom kopnu – u prvoj polovini ove godine u Italiju je na ovaj način stiglo oko 70.000 ljudi. To je za četvrtinu više nego u istom periodu prošle godine.
I za to Martin Šulc ima predlog – Evropska komisija bi, kaže, trebalo da plati drugim zemljama da prime izbeglice i rasterete Italiju. Naravno, Nemačka ni za Šulca ne dolazi u obzir kao mogući cilj, „sada su drugi na redu“, jer Nemačka je ionako primila daleko najveći broj izbeglica. Šulc će u četvrtak čak otputovati u Rim gde su kivni na evropske partnere koji ostavljaju Italiju na cedilu. Tamo će se sresti sa premijerom Paolom Đentilonijem i, nema sumnje, iskoristiti priliku da odapne još koju strelicu ka svojoj rivalki. U intervjuu za Bild je Šulc indirektno optužio kancelarku da gura temu pod tepih: „Cinično je igrati na kartu vremena i pokušavati da se tema ignoriše do saveznih izbora.“
Na vrhuncu izbegličkog talasa su Merkelova i njeni demohrišćani u anketama dotakli istorijsko dno jer je oko 80 odsto građana navodilo da njihova vlada nema kontrolu nad situacijom. Od tada su se konzervativci oporavili i sada po običaju opet imaju komotnih petnaestak odsto podrške više od večitih rivala iz SPD. Ako se izborna matematika nasmeši Merkelovoj, ona bi čak mogla da sastavi vladu sa omiljenim koalicionim partnerima iz redova liberala.
Poeni mogu samo udesno
Angela Merkel je trenutno na odmoru i moguće da uopšte neće trošiti reči na Šulcove napade. Jer, iako njen protivkandidat pokušava da poentira na osetljivoj temi izbeglica, činjenica je da najveća opasnost Merkelovoj ne preti sleva. Ona pre mora da gleda nadesno jer je u konzervativnom taboru bije glas da je tokom dugih godina na čelu zemlje postala sve liberalnija i odvukla čitavu zemlju ulevo.
Sestrinska bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU) po običaju pridikuje – mada se nijednog momenta nije odvažila da raskine stalni savez sa većom Hrišćansko-demokratskom unijom. Sada, pred izbore, iz Minhena podgrevaju staru ideju o „gornjoj granici“ za izbeglice tražeći da najviše 200.000 potražilaca azila godišnje bude primljeno u Nemačku. Ta ideja – direktno kršenje Ženevske konvencije – nikada nije imala podršku Merkelove. Bavarski premijer i šef CSU Horst Zehofer ponovo nije odoleo i bocnuo je Merkelovu: „Svi znaju“, rekao je za Velt, „da će se talas migracije nastaviti“.
U čitanju „bavarskog lava“, kako sami sebe nazivaju u CSU, ne sme postojati demokratska partija desno od njih. Taj je primat ugrožen usponom Alternative za Nemačku (AfD), partije notornih desničara čija je popularnost rasla upravo nošena izbegličkom krizom. „Mislim da je trenutno najvažnije da pametnom politikom potisnemo AfD ispod cenzusa od pet odsto. To može da se desi samo ako nastavimo da budemo pametni u odnosu prema bezbednosti, Turskoj, izbeglicama i Evropi“, dodao je Zehofer.
Monotematska Alternativa
Očigledna je direktna veza ove tematike i popularnosti AfD. Ukratko: što više izbeglica dolazi, desničari su sve popularniji. Tokom prošle godine je AfD ušao u nekoliko pokrajinskih parlamenata, na istoku zemlje uzimajući i više od 20 odsto glasova. Dok su Balkanskom rutom prolazile desetine hiljada ljudi dnevno, ta je partija u anketama na saveznom nivou išla do 14 ili 15 odsto podrške dok je danas svedena na 7 do 9 odsto. Tek se deo tog pada može pripisati ogorčenoj unutarstranačkoj borbi – veći deo se objašnjava utiskom među građanima da se izbeglička kriza primirila.
Trend pada AfD poklopio se sa novim jačanjem demohrišćana. Ali sve bi ponovo moglo da se obrne ukoliko bi pred izbore izbeglice pristigle u Italiju počele masovno da pronalaze put do Nemačke ili ako bi pukao dil između EU i Ankare pa ponovo buknula Balkanska ruta. Studija fondacije Bertelsman je prošle godine pokazala da je „strah od globalizacije“ bio glavno pogonsko gorivo na kojem su jačale desničarske partije u Evropi, a da je najvažnija komponenta tog straha bilo upravo izbegličko pitanje. U jednoj analizi Zidojče cajtunga prošlog septembra je četiri od pet birača AfD reklo da je pitanje izbeglica bilo ključno za njihovu odluku.
Izbeglice zaista jesu slaba tačka Angele Merkel. Čak i ako bi poeni koje bi ona izgubila otišli na krajnju desnicu, od toga bi mogao posredno da profitira i Martin Šulc. Ukoliko se tako pokvari računica kojom bi demohrišćani i liberali mogli da formiraju vladu, na cenu bi stupila komplikovana kombinatorika, gimnastički pregovori iz kojih bi Šulc, možda, izašao i kao kancelar. Ili bi njegovu stranku sačekala makar utešna nagrada – da u još jednom mandatu budu mlađi koalicione partner moćne kancelarke.