Ako društvo nije harmonično, zašto bi bila kultura?

Ako se analiziraju komentari „desnih“ kulturnjaka, hrvatska kultura je uglavnom „leva“. A prozvani „levi“ kulturnjaci i ne ulažu veliki napor da te navode demantuju. Čini se da ni u susednoj Sloveniji situacija nije drugačija pa je, doznajemo, ugledna hrvatska književnica Ivana Šojat odbijena na Međunarodnom književnom festivalu Vilenica s vrlo direktnim objašnjenjem da njeno učešće na izborima za gradonačelnicu Osijeka, a pod zastavom HDZ, za taj kulturni događaj nije dobra referenca. Sama Ivana Šojat nije htela da komentariše tu informaciju, a iz Vilenice su nam poručili da će i oni nastaviti da žute dok se ne završi postupak selekcije.

Da takvo obrazloženje na Festivalu evropske kratke priče u Hrvatskoj ne bi moglo da se dogodi, kaže nam umetnički direktor tog festivala Roman Simić. „Imamo Programski odbor, telo koje razgovara o autorima koji mogu da uđu u sliku koju te godine želimo da prikažemo. Unutar toga, prednost imaju oni koji su sveže objavili knjigu kratkih priča. Sve to u konačnici dovodi do nekog subjektivnog izbora, onoga što želimo da imamo na festivalu. Ne postoji algoritam koji će svake godine da donese neko najbolje moguće rešenje. To je kao kada uđete u biblioteku, nešto vas vodi u izborima. To sigurno nije lična politička afilijacija. Mi smo kao grupa veoma raznoliki“, kaže Simić za DW.

Sloboda košta

No profesor Dean Duda s Katedre za teoriju književnosti i kulture Filozofskog fakulteta u Zagrebu, ne vidi problem u tvrdnjama nekih desnih i liberalnih književnika da su im vrata nekih festivala u Hrvatskoj zatvorena. „Ako ste vi u javnom prostoru, onda ste zbog vaših gledišta spremni i da preuzmete posledice. Ne moraju svi da vas vole i ne moraju svi da vas zovu, ali imate određeni raster unutar kojeg delujete. Čovek mora da zna da se nosi s posledicama svoje pozicije. Nikada vas neće svi voleti. Mislim da niko nije izbačen, jer je je pluralizam događaja koji profilišu kulturno polje toliki, da za svakog ima mesta. Stvar političke zrelosti jeste znati da negde ne želite nastupiti ili da vas neće zvati“, smatra Duda.

Kaže, nije nemoderno i bespredmetno o kulturi govoriti kao o levoj i desnoj: „Vidljivo je da se kultura procenjuje levom ili desnom – prema nekim ishodima, prema određenim situacijama koje su društveno konfliktne i spektakularne, a zapravo su samo senka. Ako joj prilazite sistematično, onda je gledate kroz njene uslove proizvodnje, koliko je strukturno demokratična. Na strukturnom nivou je zapuštena. S jedne strane je hladno-pogonska, a s druge, postoji niz inicijativa koje petnaestak godina profilišu kulturno polje.“

Kafanske svađe

Duda dalje analizira da se u Hrvatskoj, zbog nedostatka strategije za razvoj suvisle kulture, konflikti i ideološka svrstavanja prenose s klasične političke pozornice na kulturni pogon. „To s jedne strane nije loše i bespotrebno, jer kultura počiva na nekom tipu konflikta. Ali, s obzirom na ono što je ostalo od nje, to je samo dodatna devastacija. Nigde se nećemo maći ako budemo stalno proskribovali to ko je naš, a ko je njihov. Logično je da se ljudi svrstavaju u nekakve interesne momente i da pokušavaju nešto da učine, ali ovo kod nas su kafanske svađe.“

Daleko od toga da je desni uticaj na kulturu zanemarljiv. Brutalni obračun desnice s „levom“ kulturom, Hrvatska je doživela tokom mandata ministra Zlatka Hasanbegovića kada su braniteljska udruženja iz centralne agencije za finansiranje filmske umetnosti proterale uspešnog direktora. Nalaz revizije koji je pokazao da nije bilo protivzakonitog poslovanja samo je moralna zadovoljština bivšem direktoru Hrvatskog audiovizualnog centra Hrvoju Hribaru, a ujedno je bio i velik teret na leđima njegovog naslednika koji je odlučio da se povuče nakon pola mandata.

I javna televizija godinama je emitovala politički obojenu emisiju „Pola ura kulture“. „Selekcijom tema, gostiju i komentara tamo se videlo da postoji gotovo agresivan i faktografski neutemeljen pristup nekim stvarima. I šta sad? Sad je trebalo navodno levi da pitaju zašto nisu u emisiji? To je izbor urednika, pa da vidimo dokle će ići“, potvrđuje Duda.

Onima koji nisu zadovoljni, on poručuje da postoji čitav niz drugih medija kroz koje mogu da deklarišu svoju ljutnju. „Ne možete da tražite da kulturni pogon bude savršeno harmoničan, a da svi ostali elementi društvenog polja budu takvi kakvi jesu. Moramo da se naviknemo da drugačije razmišljamo, što u Hrvatskoj ide veoma teško. Vaš politički angažman i literarna vrednost su donekle povezani u krajnjim konsekvencama. Nismo u idealnoj situaciji da bismo mogli da primenimo Volterovo pravilo o pravu na mišljenje. Neka od tih mišljenja utiču na socijalne tenzije u društvu, samo je pitanje ko šta voli da čuje i ko šta voli da kaže“, objašnjava profesor.

Koga je zapravo briga?

Pisac Roman Simić za sebe otvoreno kaže da je levičar i da je svestan da za neke festivale nikada neće dobiti pozivnicu. „Ne razmišljam o tome da li su me zvali zato što sam ovakav, a oni takvi. Svaka manifestacija na svoj način vrednuje pojave na književnoj sceni. Mislim da i na takav način funkcioniše Ministarstvo kulture. Intencija je da se zahvati množina izbora i da se ne da prednost jednoj varijanti nad drugom. Pogledajte štampu, medije i manifestacije, uvek ćete neke moći uslovno da nazovete levima ili desnima.“ Problem nastaje kada se „argument“ političke pripadnosti koristi iz pozicije moći i raspodele podrške stvaralaštvu. „Ljudi koji se bave tom vrstom trijaže, moraju striktno da se vode kriterijima umetničke prirode“, tvrdi Simić.

To koliko je zapravo cela ta materija građanima važna van samog političkog sukoba, pokazuje i mizerna čitanost priloga o kulturi, pa se stiče utisak da je čitav sukob konstruisan oko utvare. Duda tako tvrdi – da se ugase hladni pogoni kulture, niko se ne bi bunio, osim radnika tih pogona. A to bismo pak mogli, u datim okolnostima, protumačiti kao da je hrvatska kultura postala sama sebi svrha. „Ona čak nije ni to. Ona preživljava. Ona lagano odumire“, zaoštrava Duda, pa dodaje da je reč o posledici modela koje primenjuje resorno ministarstvo. I zbog toga ne očekuje nikakav napredak.

„Ako nešto nestaje, njegova društvena uloga se pokazuje kakva je bila u trenutku kada neko pokušava da brani to što nestaje. U kulturi možete ukinuti sve, pobuniće se oni koji su zaposleni u njoj, ali društveni odgovor će biti nikakav. I to je to.“ Kada se dođe pred zid, možda će se drukčijom kulturnom politikom rešavati stvari, sumira profesor i dodaje: „Do tada ćemo da perpetuiramo klasične politikantske ili kafanske debate u sferi koja interesuje svakog dvadesetpetog, ako i toliko, stanovnika ove države.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android