„Ako ne može tu, može tamo“
8. jul 2017.
Čarda na levoj obali Dunava, skrivena ispod mosta koji spaja Bezdan i Batinu. Gazda Pera Papagaj, kako ga zovu meštani okolnih sela, ispija pivo s prijateljem pored kotlića u kojem se stalno krčka riblji paprikaš. Živi u dve države. U Srbiji – ako je verovati adresi na kojoj je registrovao firmu, ali i u Hrvatskoj – ako je verovati papirima koje je dobio u katastru u Beogradu. Ni dvadeset godina nakon raspada Jugoslavije, Srbija i Hrvatska nemaju dogovor o tome kuda prolazi granica i šta oko Dunava kome pripada.
Granica prati sredinu plovnog puta na Dunavu, kaže Srbija, a Hrvatska odgovara: ne razgraničavamo se prema reci, nego prema katastru. Prema tom kriterijumu bi oko 10.000 kvadratnih kilometara u opštinama Apatin, Sombor i Bačka Palanka trebalo da pripadnu Hrvatskoj, a oko 1.000 kvadratnih kilometara s one strane Dunava – Srbiji.
To je slučaj i sa naseljem Kenđija koje se teritorijalno nalazi na srpskoj strani Dunava, ali administrativno pripada hrvatskoj opštini Draž sa desne obale. U selu je ostalo svega nekoliko starosedelaca. Oni su državljani Republike Hrvatske, tamo primaju penziju i u ambulantu odlaze preko reke u Beli Manastir. Oni koji u selo tek dolaze, međutim, tvrde suprotno. „Ovo je Srbija“, odgovara nam jedan od vlasnika salaša.
U pravu su i jedni i drugi, objašnjava nam domaćin čarde. Dok se države ne dogovore, meštani teritorijalnu gimnastiku primenjuju prema tome šta im u datoj situaciji više odgovara. „Sad, recimo, ne možeš u Kenđiji da kupiš zemlju ako nisi hrvatski državljanin, ali zato u Somboru možeš da napraviš kupoprodajni ugovor, a možeš i tamo i 'vamo ako imaš dvojno državljanstvo“, priča nam Petar Maksimović, zvani papagaj. I sam razmišlja o tome da svoju firmu prebaci u Hrvatsku. „Imam problem sa legalizacijom i onda ja kažem: ako ne može tu, može tamo. Ovi bi jedva dočekali tu situaciju.“
Nove arbitraže?
Teritorijalni sporovi vode se između gotovo svih država bivše Jugoslavije. Odluka Stalnog arbitražnog suda kojom je u sporu između Slovenije i Hrvatske dve trećine Piranskog zaliva pripalo Sloveniji, ta je pitanja ponovo stavila na dnevni red.
Sporom između Srbije i Hrvatske se od 2001. godine bavi Međudržavna diplomatska komisija za utvrđivanje granične linije. Posle devet sednica stavovi država se nisu približili i već šest godina Komisija se nije sastajala. „To može da bude jedan od razloga da Hrvatska koja je pre Srbije ušla u Evropsku uniju blokira Srbiju na nekoj od sledećih etapa“, kaže za DW Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam. „Ono što se dešava u Piranskom zalivu i što Hrvatska koristi ucenjivački kapacitet, međutim, govori da se od svakog pitanja može napraviti problem koji bi doveo do usijanja međunarodnih odnosa. A zapravo se radi o nečemu drugom. Države na taj način skreću pažnju s unutrašnjih problema i onda se stvari dižu na kub. To je loš manir.“
Iz obe države poručuju da bi najbolje rešenje bilo da se spor reši kroz rad Komisije. „Imajući u vidu udaljene stavove strana u pregovorima, delegacija Republike Srbije je predložila da se istim pristupi na višem političkom nivou“, kažu u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije. Tamo napominju da bi desetu sednicu Komisije trebalo da zakaže delegacija Hrvatske, ali da to do danas nije učinjeno.
Iz hrvatskog Ministarstva vanjskih poslova odgovaraju da se nastavak pregovora očekuje uskoro. „Verujemo kako će sa ispunjavanjem formalnih pretpostavki – imenovanje novih članova komisija – te političkih uslova za održavanje bilateralnih razgovora o celokupnim odnosima dve susedne države, doći i do nastavka rada Međudržavne diplomatske komisije“, navodi se u pisanom odgovoru iz Hrvatske.
Dogovor bi bio najbolje rešenje, slaže se i Aleksandar Popov, ali ne odbacuje ni mogućnost arbitraže. Za njeno pokretanje neophodno je da obe države postignu sporazum o upućivanju spora pred međunarodno pravosudno telo. Ko bi u tom slučaju imao veće šanse? „Dve stvari idu u prilog Srbiji. Jedno je princip koji je najčešće primenjivan, a to je da granice idu sredinom reke ukoliko je ona prirodna granica između dve države, a druga je stav Badinterove komisije da se nekadašnja granica između Srbije i Hrvatske u okvirima Jugoslavije prizna kao međudržavna granica. Hrvatskoj ide u prilog to što je članica EU i ima veći ucenjivački kapacitet“, objašnjava Aleksandar Popov.
Ničija ili svačija zemlja
Dok Srbija i Hrvatska problem guraju pod tepih, nova pitanja se otvaraju. Na malom poluostrvu u graničnom pojasu češki političar Vit Jedlička proglasio je 2015. godine Slobodnu Republiku Liberland državu s obrazloženjem da ni Srbija ni Hrvatska nisu izrazile pretenzije na ovu teritoriju, pa je to „ničija zemlja“.
Ta zemlja je ništa više do maleno poluostrvo površine sedam kvadratnih kilometara, pokriveno šumom i peskom. „Ovo postoji samo kad je nizak vodostaj“, priča nam Pera Maksimović. Tamo je, kaže, pre rata odlazio da se kupa, ali nakon što je Vit Jedlička tu proglasio državu, pristup nema više niko, pa ni hrvatski državljani. Ulaz s kopnene strane je blokiran, a prilaz s rečne strane moguć samo do sredine Dunava. Preko toga, hrvatska policija Liberlanđanima ne dozvoljava da pređu.
„Pre dve godine, zaplenili su im dva čamca. Vit Jedlička i ekipa su krenuli, hrvatska policija ih je priterala uz obalu i kad su stigli na obalu, onda su ih sve pohapsili i oduzeli im čamce. Pošto su čamci bili na moje ime, ja sam morao da tražim da ih vrate. Hrvati su rekli da ih nisu zaplenili, nego samo privremeno privezali da ih neko ne ukrade, ali su ih vratili tek nakon što sam s advokatom išao u Beli Manastir. Kad su vratili, rekli su 'kad ih budemo sledeći put pričuvali, idu pravac u ljevaonicu'“, seća se vlasnik čarde.
On više ne vozi turiste u obilazak. Umesto toga, poziva nam Vladana Jovanovića, predstavnika Liberlanda u Srbiji. U malom čamcu, po tarifi od pedeset evra, on ljude vodi u obilazak poluostrva koje su proglasili svojim. Prekidamo ga baš u trenutku kad opravlja brodić Liberti za dvanaest putnika. „Pravimo flotu. U planu je da kupimo još jedan veliki brod za sto osoba. Ovo će leto biti zanimljivo, jer ćemo imati dosta opreme za sportove na vodi“, priča nam Vladan usput planove za budućnost Liberlanda.
Planovi su, međutim, vezani samo za srpsku obalu, jer hrvatskoj ne mogu da pristupe. Čim smo krenuli na put, hrvatska policija pošla je za nama. Kad smo se približili destinaciji sedam kilometara niže niz Dunav, i oni su se približili čamcu. To je uobičajena slika, kažu nam domaćini. Policija fotografiše njih, oni policiju, nasmeše se i produže dalje. Međutim, s vremena na vreme, a posebno kad pređu polovinu Dunava, reakcija hrvatske policije bude vrlo oštra, ali Vladan kaže da izbegava sukobe. „Svako radi svoj posao“, dodaje pomirljivo.
Šta je posao Liberlanđana ako ne mogu ni da pristupe teritoriji koju smatraju svojom državom? Time se, kaže Vladan, ne bave. „Ne bismo krenuli u borbu da apsolutno ne verujemo da možemo da uspemo. Borimo se svim legalnim sredstvima, za sada je to marketing, a sad nastupa biznis“, priča Jovanović. Njegov san je da na poluostrvu otvori plažni bar, ali planovi Liberlanda daleko su veći. „Naša je ideja da tu napravimo veliku ofšor zonu. Želimo da kupimo apatinsku luku i aerodrom. Ogroman turistički potencijal je tu pred nama i investitori koji su okupljeni oko ideje su već obezbedili ogromna sredstva.“
„Nova Silikonska dolina“
Osnivač Liberlanda Vit Jedlička za DW kaže da je skoro pola miliona ljudi tražilo državljanstvo, a da 126.000 ispunjava uslove. Ipak, do sada je ovo nepriznato državljanstvo dobilo oko 350 ljudi iz, kako kaže, diplomatskog kora. „Liberland je prepoznat širom sveta, ali priznavanje ima mnogo nivoa - od priznavanja države de fakto do priznavanja de jure. Danas imamo predstavništva u više od 80 zemalja u kojima radimo na priznavanju“, dodaje Jedlička.
Veliki planovi, međutim, ipak čekaju na političke odluke Srbije i Hrvatske. „Očekujemo razumnu procenu i jedne i druge strane, jer Liberland može da igra vrlo važnu političku ulogu i da bude karika koja spaja Srbiju i Hrvatsku, gde će ljudi moći da rade zajedno bez nekih birokratskih prepreka i tih gluposti“, priča Vladan Jovanović. Jedlička dodaje da bi slobodni Liberland doneo po jedan odsto privrednog rasta i Srbiji i Hrvatskoj. „Liberland planira da bude nova Silikonska dolina ili novi Hong Kong Evrope.“
Novca već ima, tvrdi Čeh: „Verujem da je naša vlada značajno jeftinija u poređenju s drugim zemljama. Do sada nas je koštala manje od 300.000 dolara. Uporedite to s drugim zemljama. Ali planiramo desetostruko da uvećamo budžet za narednu godinu. Priliv novca možete da pratite na našem sajtu. Stiže sa svih strana sveta, a više od pola je u formi bitkoina. Najveća finansijska podrška dolazi od čuvenog Rodžera Vera, takozvanog Bitkoin Isusa. On je već spremio deset miliona dolara za prvu zgradu u Liberlandu.“
Međutim u Srbiji i Hrvatskoj nikome na pada napamet da prizna fiktivnu državicu. Za njih je takva inicijativa, kažu, neozbiljna i pravno neutemeljena, a u području razgraničenja ne postoji teritorija koja bi mogla biti predmet zaposedanja od nekog trećeg. Čija je sada? Zaista ničija, čini se. Hrvatska tu teritoriju ne smatra svojom, ali je zbog suseda čuvaju od upada, dok u susedstvu odgovaraju da Liberland nije uspostavljen ni na njihovoj teritoriji. Dok se pregovori ne završe, poluostrvo zato ostaje pusto, a Liberland – makar teritorijalno – samo na čamcu.