Alkoholičara razume samo alkoholičar

Lotar i Ginter su penzioneri iz Lajpciga. Zajednički imenitelj, zbog kojeg su se i upoznali, jeste alkohol. Ginter ima 65 godina i poslednjih 10 godina nije okusio alkohol – ni pivo, ni vino ni rakiju. Ipak, on sebe smatra alkoholičarem:

„Ja sam alkoholičar i sa tim sam se saživeo. Čaša sa pićem mi je uvek na dohvat ruke. Uopšte nije važno koliko dugo nisam okusio alkohol. To važi za one koji su ovde duže od mene, ali i za one koji su tu tek dve nedelje.“

Lotar već osam godina redovno, svakog ponedeljka, dolazi na sastanke Anonimnih alkoholičara. Čak 40 godina je pio, poslednjih 10 baš mnogo. Uprkos tome radio je kao automehaničar. Samo je još Ginter duže od Lotara, skoro 15 godina – takozvani suvi alkoholičar.

„Meni su dnevno trebale dve tri flaše rakije da bih uopšte mogao da funkcionišem. Naravno da sam vozio auto. Pet godina sam pokušavao da ostavim piće. Čak 15 puta. I danas me je strah od tog pakla. Nikako ne bih hteo da se tako nešto ponovi.“

Svako priča o sebi

Svaki sastanak počinje čitanjem takozvanih 12 koraka – neke vrste zapovesti Anonimnih alkoholičara. Prvi i najvažniji korak je: „Priznajemo da smo nemoćni pred alkoholom i da nismo u stanju da vodimo normalan život.“ Potom svako priča o svojoj svakodnevici.

Jan je u srednjim tridesetim, samostalni građevinar, pokušava da shvati prvi nalete puberteta kod svoje 12-godišnje ćerke. Lotar mora sledeće nedelje da leti za SAD, plaši se letenja – ranije je taj strah utapao u alkoholu. Jedan za drugim, svi dolaze do reči, govore o svojim osećanjima, strahovima, brigama ili o nečemu što je na prvi pogled nevažno. Svako priča koliko hoće i o čemu hoće.

„Uvek govorim samo o sebi, nikad o drugima. Svako može da se stvarno ispriča, niko ga neće prekinuti. Iznosimo kako smo živeli, kako smo se osećali, kako se danas osećamo. Delimo iskustvo, snagu i nadu“, kaže Ginter.

Iskrenost do kraja, bez ikakvog ulepšavanja. Čini se da društvu za stolom to ne pada tako teško. Lotar za to ima objašnjenje: „Čvrsto sam uveren da me samo alkoholičari razumeju. Ovde mi se niko ne podsmeva. Ovde je neka sasvim drugačija atmosfera. Stalno konstatujem da čak ni porodica, otac, majka, brat... – niko me ne shvata kao ovi ljudi ovde.“

Lotar zna da se većina članova porodice jednostavno plaši da alkoholičar ne počne ponovo da pije. Oni ne mogu da shvate zavisnost od alkohola: „Svi oni koji nas vole, svi oni koji vole svog alkoholičara, svi oni misle – u stvari ne mora da pije... Alkoholičar mora da pije! To je to što ga čini alkoholičarem. Ja nisam mogao ni da zamislim da mogu da živim bez alkohola. Život bez alkohola je za mene značio život bez ikakve radosti. Ovde sam naučio da je to moguće – živeti bez alkohola i uživati“, kaže Lotar.

Autori: roni Arnold / Dijana Roščić

Odg. urednik: Nemanja Rujević