Alstom – simbol francuskih problema

Šef kompanije Alstom, Patrik Kron i šef američkog Dženeral elektrika (GE), Džefri Imelt već su skoro bili postigli dogovor: GE jedna od vodećih svetskih kompanija u sferi tehnologije, trebalo je da preuzme francusku kompaniju za skoro deset milijardi evra. Međutim, kompanije su račun napravile bez političara.

„Odbijamo da se taj nacionalni simbol proda iza leđa akcionara, zaposlenih i francuske vlade. Privredni i industrijski interesi Francuske će se braniti“, saopštio je francuski ministar privrede Arno Monteburg na Tviteru.

Negodovanje političara

Alstom u Francuskoj važi za strateški važnu kompaniju, jer je aktivna u energetskom sektoru, posebno zato što pravi turbine za brojne nuklearne elektrane u zemlji. Ali i više od toga: slučaj Alstom je „nažalost još jedan znak da je Francuska skrenula s puta“, smatra Žan-Fransoa Kope, predsednik opozicione desničarske Unije za narodni pokret (UMP).

„Ne dozvolite da se ponove greške iz prošlosti“, napisao je na Tviteru socijalista, bivši ministar Žan-Pjer Ševenman. Kao primere je naveo Pechiney, Arcelor-Mittal, Lafarge, sve industrijske kompanije, koje je progutala konkurencija iz inostranstva.

Gubitak industrije

Primeri pokazuju da Francuskoj preti opasnost od gubljenja industrijske baze. Statistička služba Evropske unije, Eurostat, izračunala je da udeo industrije u francuskoj privredi iznosi 12,8 procenata, što je duplo manje nego u Nemačkoj i znatno manje nego u Španiji ili Italiji.

Pre deset godina, tadašnja konzervativna vlada Alstom je spasila poreskim novcem i time sprečila da kompaniju preuzme nemački Simens. Sada bi upravo preuzimanje od strane Simensa trebalo da bude rešenje problema. Nemačka kompanija zauzvrat bi trebalo posao sa železničkim saobraćajem da prepusti Alstomu. Francuska kompanija do sada je sa svojim brzim vozovima mogla da konkuriše Simensovim ICE vozovima.

Prednost za Simens

Dženeral elektrik (GE) i Simens u industrijskom poslovanje ostvaruju zaradu od oko 75 milijardi evra, dok Alstom beleži oko 20 milijardi evra. „Veliki deo posla Alstom obavlja sa francuskim mušterijama, kao što su francuska železnica SNCF ili snabdevač energijom Gaz de France. A te mušterije proteklih godina nisu mnogo kupovale“, kaže Tomaž Mihalski, profesor na Višoj školi za ekonomiju HEC u Parizu.

Izgleda kao da francuska vlada više naginje ponudi Simensa nego američkog GE. „Postoji još uvek taj refleks, da bi firme morale da ostanu francuske, ali vlada zna da je jako zadužena i da nema previše finansijskog manevarskog prostora“, ocenjuje profesor Mihalski za Dojče vele.

Sporo promišljanje

Mihalski smatra da promena razmišljanja ne bazira isključivo na nedostatku sredstava. Kada je 2012. godine kompanija za proizvodnju i trgovinu čelikom ArcelorMittal ugasila svoje visoke peći u Loreni, političari su negodovali, ali intervencije nije bilo. Vlada nije reagovala ni u aprilu ove godine, kada je drugi najveći svetski proizvođač građevinskog materijala Lafarge, nakon fuzije sa švajcarskom kompanijom Holcim, premestila centralu u Švajcarsku.

Vlasti nastoje da izbegnu da se ponovi slučaj čuvene industrijske kompanije Pechiney. Bivšeg četvrtog svetskog proizvođača aluminijuma, 2003. godine je preuzela kanadska Alcan-grupa. „Alcan je potom raskomadao Pechiney, pojedine delove prodao, druge zatvorio i otpustio ljude“, podseća ekonomski stručnjak Mihalski.

Očuvanje radnih mesta i poreskih prihoda potpuno podrediti interesima akcionara, za Francuze je bio pravi šok, jer to nije u skladu sa njihovom privrednom kulturom. „Francuzi zato daju prednost alijansi sa nemačkim firmama. Njihov način razmišljanja im je bliži od anglosaksonskog“, smatra Mihalski.

Prema mišljenju francuskog ministra privrede, sa ponudom Simensa bi mogla da nastanu dva evropska šampiona. Monteburg situaciju poredi sa stvaranjem evropskog proizvođača aviona Erbasa, kao konkurenta američkom Boingu.

Nemački ministar privrede Zigmar Gabrijel smatra da je ideja izrazito šarmantna. Povezivanjem Simensa i Alstoma otvaraju se velike mogućnosti za obe zemlje, saopštio je njegov portparol.

Autori: Andreas Beker / Boris Rabrenović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković