Amerikanci proterani iz Diznilenda

Vilijam i Mišel Meknauton listaju stare foto-albume. Mnoge fotografije su iz vremena kada je njihov sin, koga su od milja zvali „Džimi“, još bio sa njima, dok je još bio živ. U jednoj staklenoj vitrini u njegovoj dečijoj sobi u suterenu nalaze se mnoge medalje i nagrade. „Ovo ovde nam je najvrednije“, kaže Vilijam pokazujući „Purpurno srce“ (Purple Heart). Reč je o ordenu koji se dodeljuje vojnicima koji su u borbama teško ranjeni ili poginuli. Njihovog sina Džimija je 2005. u Iraku ubio snajperista. Roditelji se s tim gubitkom nikada nisu pomirili. Redovno obilaze njegov grob na vojničkom groblju u Riverhedu, na oko dva sata kolima od Njujorka. „Ako imam baš loš dan, nekada znam da dođem ovde i usred noći“, kaže Mišel.

Vilijam i Mišel su penzionisani policajci iz Njujorka. Oboje su 11. septembra 2001. bili na dužnosti. Gledali su tog sudbinskog dana američki užas, žrtve... Oni su američke patriote – konzervativni, gostoljubivi, spremni da pomognu. Ponosni su na to što je jedna ulica u komšiluku dobila ime po njihovom sinu, kao i jedna zgrada u zatvoru Gvantanamo. Za njih, ali i za mnoge Amerikance, Džimi je heroj.

„Ljudima u Iraku je gore nego pre“

Dok prelistava foto-album, iz Vilijama prosto provaljuje: „Zašto je naš sin morao da umre?“ Pri tom on rat u Iraku uopšte ne dovodi u pitanje. Njegov sin je, kaže, bio vojnik. A vojnici rade ono što im generali narede. Ono što ga ljuti, zbog čega je u stvari besan, jeste povlačenje američkih trupa iz Iraka. „Ljudima u Iraku je danas gore nego pre“, kaže Vilijam. Ne samo da su mnogi Amerikanci u Iraku ostavili svoje živote, već je nakon povlačenja ostalo naoružanja i opreme u milionskoj vrednosti. „Zašto“, pita se ponovo.

Na to pitanje bi u stvari morao da odgovori Dejvid Petreus, nekadašnji šef CIA i komandant američkih trupa u Iraku i Avganistanu. Američki mediji o njemu pišu hvalospeve kao o najtalentovanije vojnom vođi poslednje decenije. On danas radi za privatnu njujoršku firmu „Kolberg, Kravis i Roberts“ (KKR) koja, između ostalog, trguje milijardama vrednim obveznicama Sjedinjenih Američkih Država.

General Petreus ulazi u prostoriju u teget odelu, u crnim izglancanim cipelama i s kafom u ruci. Prijateljski se osmehuje. Čini se kao da tog čoveka ništa ne može da iznenadi. Rat protiv terorizma, kaže, trajaće generacijama. U jednoj veoma komplikovanoj rečenici upotrebljava reč „održiv“ – zapravo želi da kaže da je rat kompleksna stvar, da je skup i da Amerikance košta mnogo truda. Ako bi ga SAD dugo vodile, morale bi da budu sposobne i da ga finansiraju.

Cilj Bin Ladena: oboriti SAD na koljena

General Petreus zna bolje od drugih da je onaj koji je iz pozadine vukao konce za napad 11. septembra, Osama bin Laden, između ostalog želeo i da SAD finansijski obori na kolena. Da se zemlja upetljala u nekoliko ratova koje na kraju ne može da dobije. On je doduše uveren da će tzv. „Islamska država“ u dogledno vreme biti pobeđena, ali, pesimista je kada je reč o budućnosti Iraka. Na kraju, nije imao ni odgovor na pitanje zašto je sin porodice Meknauton poginuo u Iraku.

To isto važi i za psihologa Skota Morgana sa Univerziteta Dru u Medisonu. On godinama radi na istraživanjima „političke psihologije Amerikanaca'“ Teroristički napadi 11. septembra su trauma za Amerikance. Njegovi zemljaci su u strahu da se tako nešto može ponoviti. Skot Morgan opisuje vreme od pada Belrinskog zida do 11. septembra 2001. kao srećno vreme. Sjedinjene Države su bila neprikosnovena svetska sila. Amerikanci su verovali da ne mogu da budu napadnuti. Ali nakon terorističkih napada sve se promenilo. „Nakon 11. septembra proterani smo iz Diznilenda, iz zemlje iz bajke. Verovali smo da nas u njoj niko ne može napasti. Ali, i do nas je stigao taj zastrašujući svet sa svim njegovim opasnostima.“

Islamofobični napadi – Trampov standardni program

Studija takođe pokazuje da su teroristički napadi pojačali nepoverenje Amerikanaca u muslimane, kaže Skot Morgan. Mržnja prema strancima i islamofobija, deo su standardnog programa republikanskog predsedničkog kandidata Donalda Trampa. Jedna od onih koji konstantno trpe neprijateljstvo jeste i Aber Kavas iz Bruklina. Ona ima 24 godine i nosi maramu. Uvek se trudi da marama bude što svetlijih, pastelnih boja, naročito kada ide na aerodrom. Aber ne želi da je zadržava policija ili da kod drugih putnika izazove strah. Istovremeno, sita je toga da se stalno izvinjava zato što je muslimanka. Od pre dve godine radi u Arapsko-američkoj asocijaciji i u školama ili crkvama, drži kurseve o islamofobiji.

Jedanaesti septembar njen život je okrenuo naglavačke. Njen otac nije imao odgovarajuća dokumenta za boravak u SAD i morao je da napusti zemlju. „Četiri godine nakon 11. septembra američka imigraciona politika se promenila. Moj otac je bio tri godine u zatvoru. Moja porodica se žalila i pokušavala da ga izvuče na slobodu, ali proterali su ga u Jordan. Nije smeo da ostane u Sjedinjenim Državama.“ Ona od tada živi sa svojim sestrama i majkom u Njujorku, a oca posećuje jednom godišnje. Ostatak godine u kontaktu su preko Skajpa ili telefonom.

Ali održavati vezu telefonom je teško. Danas je njenim roditeljima 30 godina braka, a jedino što njen otac može da uradi, jeste da svoju suprugu nazove telefonom. To je rastužuje. A sve to zbog 11. septembra, kaže i briše suze.