Anarhija ili diktatura na Bliskom istoku

Nakon Arapskog proleća na Bliskom istoku nije došlo do demokratizacije, niti je taj proces postao stabilan. To je posledica istorijskog razvoja događaja u kojem je arapski svet propustio proces stvaranja nacionalnih država tokom Osmanlijskog carstva. Nakon toga su kolonijalne sile vukle granice po svom nahođenju, komentariše Frankfurter algemajne cajtung i nastavlja:

"U okviru tih granica su nove elite, proistekle iz armijskih krugova, uspostavile takve političke sisteme koji su imali fasadu država, ali nisu imali legitimitet. Elitama je bila potrebna država, ali samo zato da bi međusobno podelile državna bogatstva. Njima nije bilo potrebno civilno društvo kome nisu ni omogućili da učestvuje u podeli dobara. Stanovnici tih država nikada nisu ni bili građani i oni od postojanja takvih država nisu videli nikakvu korist. Takvi sistemi nisu posedovali mehanizme socijalne sigurnosti, niti su bili zainteresovani za pravednu raspodelu. Protesti koji su izbili 201, ustvari su bili ustanci protiv zakazivanja državnih sistema", piše FAZ osvrćući se na poziciju Zapada i na organizaciju "Islamska država" (IS) koja je iskoristila vakuum - nepostojanje države:

"Ekspanzija Islamske države ugrožava pet zemalja, a na posredan način i celi svet. Smrtni neprijatelji Iran i Saudijska Arabija osećaju se ugroženim. Zajedno sa SAD one formiraju, za sada neformalnu, osovinu protiv IS-a. IS kontroliše velika područja i predstavlja veću opasnost od režima sirijskog predsednika Asada. To ne znači da je Asad prihvatljiv za međunarodnu zajednicu, ali su u svakom slučaju utihnuli zahtevi za rušenjem njegove vladavine. To je ravno odluci da se diktaturi daje prednost u odnosu na anarhiju. Održani su i prvi razgovori između Vašingtona i Damaska.

Ipak, ne treba misliti da nove i stare diktature mogu da drže terorizam pod kontrolom. Naprotiv. One ga samo podstiču time što pod izgovorom borbe protiv terora tlače svako drugačije političko mišljenje i političke disidente. To se dešava u Egiptu i u državama Persijskog zaliva. Koliko god, kratkoročno gledano, bio opasan teror koji proističe iz anarhije, tako je i dugoročno gledano opasna diktatura koja svaku političku akciju posmatra kao terorizam", navodi Frankfurter algemajne cajtung.

Koga to podržava Zapad?

List Tagescajtung piše kako na Zapadu vlada "IS-histerija". Svakome ko ne odobrava vojne mere protiv Islamske države prebacuje se da podržava genocid nad Kurdima, jezidima i hrišćanima. Na Tursku se vrši pritisak da uđe u rat na teritoriju Sirije, rat u koji niko drugi ne želi da uđe.

"Istovremeno sami sebe tapšemo po ramenima, smatrajući sebe boljim delom čovečanstva. To je vrlo jeftino. Da bi se mogli boriti protiv protivnika, moramo ga prvo razumeti. Uticaj Zapada na region do sada je bio tako veliki zahvaljujući činjenici da se decenijama oslanjao na despote, koji su lokalno zastupali njegove interese i koji su se predstavljali kao garanti stabilnosti.

Saudijska Arabija, jedna od država sa najjačom autokratskom vlašću i država koja je uverljivo na prvom mestu kada o kršenju prava žena reč, do danas je ostala jedan od najvažnijih saveznika SAD i Evrope u regionu. Želja Zapada za stabilnošću, arapski represivni državni aparati i zaokupljanje pažnje ljudi konzervativnim religijskim formulama i pravilima ponašanja, imali su samo jedan cilj - očuvanje statusa quo.

Sve ove stare strategije će se na kraju pokazati kao ćorsokaci. Perspektivu ljudima neće ponuditi ni represivne države ni militantni islamisti. Nastala je situacija u kojoj se mora roditi nešto novo. Šta će to biti, koliko represivno će biti i koliko će trajati - ne može reći niko. Ali će doći. Na kraju istorije promena u arapskom svetu neće biti mesta ni za egipatskog maršala Sisija ni za kalifa el-Bagdadija", tvrdi Tagescajtung.