Anonimne prijave za posao pun pogodak?

Informacija o starosti, polu, porodičnom stanju nema. Nema čak ni imena, ni prezimena, najvažnije su kvalifikacije. Astrid Braungart je uspela. Ona je šef marketinga u firmi Majdejs iz Minhena, iako joj mnogi poslodavci ne bi dali to radno mesto.

„Mislim da mi je anonimni konkurs pomogao. Žena sam u četrdesetim, imam ćerku od sedam godina. To za mnoge poslodavce nije baš atraktivno, jer oni uglavnom misle da takve žene ne mogu da rade ili da su im deca stalno bolesna – a kod firme Majdejs to uopšte nije bio problem.“

To nije ni mogao da bude problem

Jer, pomenuta firma je znala samo da je Astrid kvalifikovana za posao. Pol, starost, izgled, poreklo – ništa od toga nije moglo da se sazna iz prijave na konkurs. Ona je pozvana na razgovor. Kristine Liders, koja rukovodi Nemačkim odeljenjem za borbu protiv diskriminacije, smatra da je pilot-projekat uspeo.

„Analiza je pokazala da su – bez obzira na to da li je reč o muškarcu ili ženi, detetu doseljenika ili Nemca – sve grupe na anonimnim konkursima imale jednake šanse da budu pozvane da razgovor“.

Takva jednakost šansi inače uopšte nije uobičajena

To govori i iskustvo Kristine Liders. Pre svega žene, stariji kandidati ili imigranti, imaju mnogo slabije šanse na konkursima na kojima se uz prijavu prilažu fotografija i lični podaci - od imena i prezimena, preko porodičnog stanja, do starosti.

“Razlog tome su često klišei i predrasude tipa: samohrane majke sa decom nisu fleksibilne, oni koji su stariji od 50 godina su često bolesni, turski kandidati ne znaju dobro nemački i slično”.

Ime koje zvuči turski umanjuje šanse za razmatranje prijave za 14 odsto, iznašao je bonski Institut za budućnost rada. Jedno pitanje ostaje: na osnovu čega se vrši dalja selekcija među kandidatima, koji su pozvani na razgovor?

Autor: Saša Bojić (ard, dpa)
Odg. urednik: Jakov Leon