Antifašista Rajko

piše: Dragan Aleksić

Od rata pa do danas, Rajko Antifašista prisutne u svakoj kafani koju poseti u toku dana i večeri pozdravi sa: „Smrt fašizmu!“

U ratu je bio partizan. Godinu, dve po oslobođenju penzionisalo ga. Oženio se, dobio ćerku i sina. Žena skromna, vredna, brinula o kući, bašti, gajila kokoši i svinje, brižno podizala decu. Govorila je Rajku Antifašisti da ne skita po bircuzima i ne troši tamo penziju, da smiri živce, da se ne kači sa ljudima, da se mane partizanskih priča, da sedi kod kuće i sluša radio. Kad je videla da ne vredi da mu se govori, da on tera po svome, da srlja u propast, digla je ruke.

Ćerka je završila gimnaziju, pa u Beogradu Višu pedagošku školu. U Bosni, tad je tamo trebalo kadrova, dobila posao nastavnice matematike u osnovnoj školi. Dve godine kasnije, udala se za kolegu nastavnika srpskohrvatskog jezika, promenila veru i rodila dvoje dece. Devedesetih godina kada je u Bosni svako ratovao protiv svakog, kada nije bilo kuće koju nije zadesila neka nesreća, muž, tada nastavnik bošnjačkog, i sin stradali joj u Srebrenici.

Rajkov sin je po očevoj želji završio zanat. Postao je mašinbravar. Ali po svojoj volji upisao je i ubrzo završio kurs za milicionera. Zamolio je da mu daju posao što dalje od rodnog grada. Nije želeo da dođe u situaciju da hapsi rođenog oca, pomahnitalog od alkohola, besnog na sve one što ne znaju ili neće ljudski da odgovore na njegov pozdrav: „Smrt fašizmu!“ Dobio je posao u Bosni, tad je tamo trebalo školovanih milicionera. Ali ubrzo je po Bosni video, čuo i sukobio se sa mnogo ‘antifašista'. Zatražio je premeštaj. Dobio je posao u Sloveniji. Brzo je naučio slovenački. Sve mu se svidelo: lepa Slovenija, fini ljudi, vesele Slovenke. Ubrzo se oženio i dobio sina kome je dao ime po onom od kog je pobegao. Jedne noći, na dežurstvu, uželeo se žene. Rekao je kolegi iz patrole da ga sačeka u kafani sat-dva dok on skokne do kuće i ušunja se ženi u krevet. Nije se uvukao u krevet kraj žene jer je tamo već bio neko. U besu, izvadio je pištolj, hteo da ubije ženu kurvu i njenog ljubavnika, ali tad mu pred oči dođe slika malog Rajka koji je spavao u susednoj sobi. I kao da u ušima začu ponovo one reči što mu je otac rekao pred njegovo zaposlenje u Sloveniji: „Šta ćeš u Sloveniju, tamo neće niko piće da ti plati, a ženske su sve radodajke. Znam ja, obarao to po šumi kad smo četrdesetpete ganjali bandu sve do Austrije.“

Godinama posle rata, ma decenijama, Rajko Antifašista je sa vrata svake kafane vikao: „Smrt fašizmu!“, a pijani i trezni gosti bi odgovarali sa: „Sloboda narodu!“ Prepričavao je uvek iste događaje iz ratnih dana, pominjao poginule saborce, opisivao juriše, tifus, bosansku zimu, neprijateljske ofanzive, govorio o Neretvi, Sutjesci, Kozari, Kočevju, Zagrebu, Mariboru…

Ali kasnije došlo neko drugo vreme, drugačije se razmišljalo, pričalo, pozdravljalo. Dosadilo: „Smrt fašizmu!“ Rajku Antifašisti se odgovaralo: „Zdravo, Rajko“, „Dobar dan“, „Rajko, daj, promeni malo ploču“, „Batali to, Rajko.“ Dosadile i priče iz rata, živelo se nekim novim životom. Pričalo se o sportu, bioskopskim filmovima, ženama, tomos-motorima, novim televizorima. Odlazilo se u inostranstvo i vraćalo, zidale se kuće, kupovali automobili, slala deca na more.

U nekim još kasnijim godinama, pojedini gosti, neki mlađi svet, provocirali su Rajka Antifašistu otpozdravima: „Pomoz Bog, junače!“, „Bog ti pomogao, Rajko!“ Na te reči, već ostarelog Rajka Antifašistu spopadao je bes, pocrveneo bi u licu i zakrvavljenih očiju dugo psovao bezobraznike koji su se kikotali, naručivali piće za sebe i pobesnelog starca.

Borci iz Udruženja boraca Drugog svetskog rata pozivali Rajka Antifašistu nekoliko puta na razgovore. Kritikovali ga, savetovali, ali on se na to nije obazirao. Još iste večeri je u kafani svima njima psovao mater i govorio kako oni nisu nikad bili partizani nego kukuruzari. Krili se po kukuruzima u okolini grada i nikada se nisu borili protiv Švaba. Metak jedan nisu oni opalili tokom rata, nego su prvi put zapucali posle oslobođenja kada su streljali nekoliko folksdojčera iz obližnjeg sela. Dok je on gazio hladnu Neretvu, oni su se krili po seoskim tavanima i seckali slaninicu.

Umrla žena Rajka Antifašiste. Mnogi joj ni imena nisu znali nego govorili Antifašistina žena. Na pogrebu tek nekoliko starica iz komšiluka i dva, tri člana Udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata. Ćerka i sin se zadržali dva dana u očevoj kući pa otišli. Ćerka, suznih očiju, na rastanku rekla ocu da se pazi, da se ne zapusti, da smanji sa pićem.

Rajko Antifašista nije poslušao ćerku. Zapustio se, sve je više pio a manje jeo. Izlizala mu se odela, otkinula dugmad sa košulja, ređe se brijao i šišao. Često je noću pijan padao, povređivao ruke, ramena, grebao lice. Ubrzo mu se istrošili snaga i zdravlje, i stigao do bolnice gde su ga lečili nekoliko meseci. Iako onemoćao, lekare i medicinske sestre je pozdravljao sa: „Smrt fašizmu!“ Lečili ga dugo i izlečili. Pre nego je izašao iz bolnice lekari mu rekli da više ne pije, ako hoće da poživi još koju godinu. Ali, ako baš mora da pije onda samo pivo dolazi u obzir, rakija više ne.

Danas, Rajko Antifašista uvek sedi sam za stolom. Ako nema slobodnih stolova, on sedne sa Kraljem svih pesnika i sa mnom. Na njegovo tiho: „Smrt fašizmu!“, mi odgovaramo: „Sloboda narodu.“ Mislim, nije nam teško to da kažemo Kralju svih antifašista. Što da ne učinimo starom partizanu. On zove konobara: „Dečko, piće za Kralja svih pesnika, Kralja svih pisaca, za mene a i ti popij nešto.“