Atomska bomba – garancija za diktatore

Na početku svog drugog mandata, američki predsednik Obama bio je skromnijih ambicija i najavio je tek novu rundu smanjivanja nuklearnog arsenala bivših sukobljenih velesila, Sjedinjenih Američkih Država i Rusije. Ali samo nekoliko sati nakon govora američkog predsjednika, Severna Koreja izvela je svoj treći atomski eksperiment i jasno pokazala da je realnost naše planete daleko od snova bez najstrašnijeg oružja.

Anete Šaper iz Fondacije za istraživanje mira i sukoba pokrajine Hesen ipak upozorava da smo možda previše pesimistični: „Imamo nekoliko problematičnih zemalja i to su pre svih Severna Koreja, Iran i njih još nekoliko. Ali u naporima za atomsko razoružanje mnogo toga je i postignuto, i to se suviše često zaboravlja. U prošlosti je bilo mnogo više takvih problematičnih zemalja.“

Manje je i oružja i ambicija

Zaista, još krajem osamdesetih godina prošlog, čitav niz zemalja težio je da stvori sopstveni arsenal nuklearnog oružja. Zemlje poput Argentine i Brazila svoje ambicije nisu ni krile i tek su krajem devedesetih pristupile i potpisale sporazum o neširenju atomskog oružja.

Južnoafrička Republika je sve do kraja aparthejda imala svoj atomski arsenal i 1991. je pristala da ga uništi uz pomoć SAD. Ali bilo je još mnogo drugih zemalja koje su težile atomskom oružju, kao što su Egipat, Libija, Australija, Tajvan, čak i Švajcarska... Gotovo je javna tajna bila da je i Titova Jugoslavija još sredinom pedesetih razmišljala o sopstvenoj atomskoj bombi.

Ipak, najveći uspeh predstavlja ono što se desilo sa nuklearnim arsenalima Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza, odnosno Rusije. Te dve zemlje još uvek poseduju oko 90 odsto od svog atomskog oružja naše planete, ali to nije ni delić onoga što su nekada imali. Osamdesetih godina prošlog veka, dve zemlje su, po grubim procenama, imale oko 60.000 nuklearnih bojevih glava. U slučaju sukoba to je značilo da možda samo mali delovi južne hemisfere naše planete ne bi bili pretvoreni u radioaktivnu pustinju. Ali ni tamo ne bi preživeo niko i ništa – zbog radioaktivne prašine koja bi izazvala ledeno doba.

Do „nule“ je još veoma daleko

Broj nuklearnih bojevih glava još uvek je dovoljan da se uništi život na našoj planeti, ali je on danas mnogo manji. Prema podacima Međunarodnog instituta za istraživanje mira iz Stokholma, SAD su prošle godine imale još 2.150 upotrebljivih atomskih nuklearnih raketa, a Rusija oko 1.800. U aprilu 2010. složile su se oko novog sporazuma o smanjivanju kako bi do 2018. svaka od te dve zemlje imale još 1.550 atomskih bojevih glava.

Čak ni to ne mora da bude kraj, objašnjava Herbert Majer, politikolog sa univerziteta u Regensburgu i dodaje da se upravo razgovara o granici od 1.000 „atomskih bombi“ sa svake strane. „Ako to posmatramo u istorijskom kontekstu, onda možemo da budemo itekako zadovoljni. Ali ako govorimo o potpunom razoružanju, o 'nuklearnoj nuli', onda tu ima još veoma mnogo posla.“

Osim „zvaničnih“ atomskih sila SAD, Rusije, Velike Britanije, Francuske i Kine, takvo oružje poseduje i Indija i politički ne tako stabilni Pakistan; da sada ne spominjemo Severnu Koreju. I Izrael ima takvo oružje; tačnije rečeno – izraelska vlada njegov to do sada nije nikada ni potvrdila, ni opovrga.

Ali te „nezvanične“ atomske sile nisu potpisale nikakav sporazum o razoružanju i jedva da je moguće naterati ih na takav korak. Za to postoji možda najviše mogućnosti kada su u pitanju stari ratni protivnici – Indija i Pakistana, gde bi svakako bilo najvažnije da te dve zemlje, bilateralno dogovore razoružanje. Ali treba podsetiti da je Indija, i to takođe oko Kašmira, rat vodila i sa Kinom, tako da bi i to morao da bude projekat koji bi trebalo da obuhvati čitavo područje Azije.

Bomba služi samo – dok se ne upotrebi

Međutim, do takvog koraka je daleko jer izgleda da je i namena atomskog oružja drugačija. U početku, i u jedina dva slučaja kad je atomsko oružje bilo upotrebljeno – protiv Japana u Drugom svetskom ratu, njegova svrha je bila masovno uništavanje područja zemlje sa kojom se vodi rat.

Profesor Mihael Paul, stručnjak za naoružavanje fondacije „Nauka i politika u Berlinu, ističe da je danas glavna svrha tog oružja nešto sasvim drugo: „To je neka vrsta nacionalnog legitimiteta dotičnog režima i pitanje ugleda u tamošnjem stanovništvu - da se ponosno može reći: Sad smo i mi atomska sila.“ Ali pre svega kada je reč o Severnoj Koreji, profesor Paul ukazuje da se tu radi „o bezbednosti za taj režim, odnosno o garanciji da SAD neće raditi na tome da obore režim u Severnoj Koreji.“

Taj motiv je svakako važan i Iranu, ali na Bliskom istoku je dodatni problem i međusobna konkurencija više zemalja, objašnjava profesor Herbert Majer: „Turska, Saudijska Arabija i Egipat – sve te zemlje teže da postanu dominantne sile Bliskog i Srednjeg istoka, ili bar da spreče Iran da to postane. Tu se dakle radi prvo o tome kako sprečiti Iran da proizvede svoje oružje, ali onda i druge zemlje, kako bi se sprečio domino-učinak.“

Sve u svemu, do sveta bez atomskog oružja je još dug put. Toga je bio svestan i američki predsednik Obama kada je govorio o svom snu, jer je i dodao: „Ja nisam naivan. Taj cilj se neće postići brzo – i verovatno ne za mog života.“

Autori: Kristof Riking / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković