Ko zna da računa primetiće da je Austrija posle izbora u nedelju lagano otišla ulevo – ili se bar, sasvim oprezno, okrenula od radikalne desnice.
Ali ko gleda malo bolje i zna šta se dešavalo u kampanji – doći će do drukčijeg zaključka. Pre dve godine je doduše koalicija konzervativne Narodne partije i desničarskih Slobodaraca uzela ukupno četiri odsto više glasova nego u nedelju (29.9). Zeleni, koji su onomad sa jadnih 3,8 odsto ispali iz parlamenta, sada su prošli grandiozno.
Ipak, raspoloženje u biračkom telu nije se radikalno promenilo.
Bivši kancelar Sebastijan Kurc simbol je širokog konzervativnog konsenzusa u društvu. Bez izbeglica, sa što manje što „tiših doseljenika“, a umesto toga nacionalni ponos i identitet. Povratak u obrazovnu politiku pre '68, i Evropska unija koja „nama“ nema šta da nameće.
U kampanji je najcitiranija brojka bila 0,2 odsto, koliko ta „mala, nevina zemlja“ navodno doprinosi svetskoj emisiji štetnih gasova. Kao da je najvažnije da benzin ostane jeftin – a o planeti neka se staraju veće zemlje.
Pa ipak, politički mentalitet u Austriji objašnjava to što je Kurc uzeo istorijskih 37,5 odsto, a ne recimo 60 odsto glasova. Koliko god se stranke svađale u detaljima, one pažljivo izbegavaju konflikte u načelu. Birači žele da razlike između stranaka ostanu iste. Ako narod hoće udesno, onda političari iz svih tabora moraju udesno.
Zeleni su recimo pre dve godine očajno prošli jer su se protivili rigoroznoj izbegličkoj politici desnice. Ovog puta su tu temu naprosto prećutali. Nova tema – klimatske promene – donosi poene sve dok se od građana ne traži da podnesu previše bolne mere. Glas za Zelene je glas za umirenje savesti.
Socijaldemokrate su kažnjene. Njima nije bilo dovoljno to što su jednako izbegavali temu izbeglica i doseljavanja. Malo ko je shvatio zašto su osipali drvlje i kamenje na reformu zdravstvenog osiguranja – to je ionako tema koju razumeju samo stručnjaci. Kao da socijaldemokratsku klijentelu nije privukao ni protest protiv novih zakona o radu koji dopuštaju dvanaest sati rada dnevno. Upravo je u radničkoj klasi popularna klasična slika porodice: tata radi prekovremeno, mama se brine o kući i zaradi nešto sa strane.
Na sve to su Socijaldemokrate postavile za nositeljku liste Pamelu Rendi-Vagner – slabu, nesigurnu kandidatkinju koja je zazivala „ljudskost“ i „zajedništvo“. Ali duh vremena kao da traži jake momke i teške reči. Tu Socijaldemokrate nisu uspele da pariraju.
Ishod izbora i pre svega pad Slobodaraca za zapanjujućih deset odsto može navesti na još jednu zabludu: da su birači pokazali koliko im se gadi ono što su videli na čuvenom snimku sa Ibice gde je bivši vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe dogovarao mutne poslove sa lažnom nećakinjom ruskog oligarha.
Javnost je imala četiri meseca da se šokira i ljuti. Ali nije se posebno ljutila. Iza toga je ostala poruka – pa takvi su političari. A ako već prave prljave dilove onda bi morali barem da to rade elegantno i da paze da ih ne uhvate.
Sebastijan Kurc ima sve moguće opcije da progura svoju politiku. Imao bi apsolutnu većinu sa Zelenima koji se već nude. Možda bi Kurcu lakše bilo da u koaliciju uzme i Neos, malu ekonomski i društveno liberalnu stranku koja bi bila dobro prihvaćena kod imućnih i obrazovanih slojeva.
Čak i desničarski Slobodarci ponovo mogu postati koalicioni partneri. Njihov generalni sekretar Harald Vilmski je doduše u izbornoj noći rekao da građani očito nisu glasali za njihov ostanak u vlasti. No ta uzdržanost ima određenu logiku: tokom kampanje je Kurc pokušavao da vrbuje Slobodarce za još jednu koaliciju. Sada je desničarima pametno da se prave nezainteresovani kako bi podigli svoju cenu.
Naravno, Slobodarci bi mogli i stvarno da odu u ljutu opoziciju – taj scenario bi mogao da bude najlošiji za budućeg kancelara Kurca. Čeka nas politički poker koji će potrajati možda i nekoliko meseci.