Austrijski model za cene goriva?

Pokrajinski ministri saobraćaja su podržali inicijativu kojom bi se naftni koncerni prisilili da unapred prijave povećanje cena goriva i samo jednom dnevno menjaju cenu – prema gore. Pojeftinjenje bi im trebalo biti dopušteno u svakom trenutku.

Jer i nemačkim političarima je jasno da iako svoje gorivo u Nemačkoj prodaje čak pet naftnih koncerna, o nekakvoj tržišnoj utakmici nema ni reči. Aral (u bvlasništvu Britiš petroleuma), Šel, Eso, Džet i Total su već odavno shvatili da bi svi skupa bili budale, kada bi se uopšte borili za potrošače. Svaki vozač će, pre ili kasnije, doći na pumpu jednog od njih i platiti benzin bez obzira koliko koštao. Zato svi koncerni zajedno, već po ustaljenom redosledu, uporno poskupljuju gorivo – i to je činjenica koju već odavno znaju i vozači, automobilski savezi, ali i vladina Kancelarija koja je zadužena da nadzire tržišnu utakmicu i sprečava kartele.

Zato se sa zanimanjem posmatra propis koji je na snazi u Austriji gde su koncerni obavezni da prijave povećanje cene goriva i sprovode ga samo jednom dnevno. U Australiji je čak propis da koncerni moraju najaviti poskupljenje dan ranije kako bi se izbeglo „lančano“ poskupljenje kakvo se vidi u Nemačkoj, ali po predlogu zakona koji je već na stolu ministra privrede Reslera, ovde bi se naftnim koncernima samo određivalo da najave poskupljenje pomenutoj Kancelariji.

„Austrijski model“ jednostavno ne funkcioniše!

Iako se kod ovog pitanja nerado slušaju argumenti predstavnika naftnih koncerna kojima ovo znači dodatni birokratski trošak, ipak ima dobrih razloga poslušati Klausa Pikara iz Udruženja kompanija naftne industrije koji ukazuje kako je i u Austriji ovaj propis doneo samo jedno: drastično poskupljenje goriva od kako je propis uveden. Jer i tamo su se koncerni navikli „za svaki slučaj“ da najave poskupljenje i redovno „zaboravljaju“ da spuste cenu i odreknu se još kojeg centa po litri. Zato Pikar tvrdi da je takva mera „zavaravanje potrošača“ koje, u najboljem slučaju, vodi cenama koje će duže trajati – ali nipošto do jeftinijeg benzina i dizela.

Zapravo, u Nemačkoj javnosti se i ovaj pokušaj nemačkog ministra da obuzda cene goriva interpretira kao već očajnički pokušaj za nešto sasvim drugo: Filip Resler nije samo ministar privrede i tehnologije, nego i vicekancelar i predsednik stranke Liberala. Njegova stranka je na samom dnu popularnosti samo nekoliko sedmica uoči važnih pokrajinskih izbora, pa se tako ne može isključiti da je i ovo ulizivanje nemačkim vozačima pre svega želja za većom popularnošću.

Liberali ne žele da vide pravi problem

No veliko je pitanje hoće li političaru Liberala pomoći ova inicijativa, jer ona doista zaobilazi glavni problem. Uz ovaj „austrijski model“ se čuo predlog da se naftni koncerni obvežu da objave ne tek cenu, nego i dobit – dakle razliku između nabavne i prodajne cene goriva jer je ekonomski stručnjak stranke Zelenih izračunao da koncerni drže cenu za čak pet centi po litri višom, nego što bi mogli opravdati cenom sirove nafte.

I konačno, nemački FDP i njegov šef još uvek odbijaju inicijativu svog većeg koalicionog partnera hrišćanskih demokrata kancelarke Merkel, usmerenog protiv pravog razloga ovakvih cena benzina. Naime, naftom se počinje trgovati još pre nego što izađe iz zemlje negde u Saudijskoj Arabiji ili Nigeriji, a do trenutka kad benzin uđe u rezervoar vašeg automobila ta nafta nije prošla kroz ruke samo nekoliko posrednika, nego je već na stotine puta promenila vlasnika!

Ponekad su ti „vlasnici“ na berzama poput one u Londonu to bili samo nekoliko delića sekunde u automatskim transakcijama – ali baš svako je ubrao barem malo iz džepova svih nas. Čak i minimalan porez na finansijske transakcije bi mnoge takve prekupce ostavio bez posla – nemački liberali se ne usuđuju da zastupaju taj porez.

Autor: Anđelko Šubić (dpa)
Odg. urednik: Nemanja Rujević