Azil za neprijatelja mog prijatelja

Priča ima materijal od kojeg bi Gete i Šiler mogli da napišu klasične drame. Doduše, nije reč o smrti tiranina, ali ipak je jedan čovek izazvao najveću svetsku naciju. Ovoga puta ne na bojnom polju, već na internetu. A tema David protiv Golijata fascinira uvek i svuda – i na svetskoj mreži. Dakle, reč je o velikom „filmskom hitu“ koji se upravo nudi na pozornici u Moskvi.

Pitanje je i morala

Bivši radnik tajne službe Edvard Snouden, koji u ovom političkom trileru predstavlja Davida, naneo ogromnu štetu Golijatu, u ovom slučaju reč je o SAD, i pobrinuo se da Nemci, ali i drugi Evropljani zatraže objašnjenje. I to objašnjenje o tome zašto su sistematski i sveobuhvatno špijunirani i to od strane prijatelja. Zbog toga se postavlja sledeće pitanje: Kada izdaja postaje dobro delo? Da li je Snouden hulja ili heroj? Jasno je da je ovaj slučaj izazvao veliki nemir i to širom sveta. Amerikanac, koji se sakrio u Hongkongu, sada se nalazi u Moskvi sa nevažećim pasošem odakle je u međuvremenu poslao najmanje 20 zahteva za azil među kojima i Nemačkoj i drugim zemljama Evropske unije. Reč je o zamršenoj situaciji – politički, pravno, ali i moralno.

Špijunaža deo svakodnevnice

Nemoguće je da nas zaista iznenadi to što američka Nacionalna služba za bezbednost (NSA) u eri nakon terorističkih napada 11. septembra prati svu telefonsku i internet-komunikaciju, što joj je tehnički moguće. Čak iako pomama i sistematičnost s kojom se vrši skupljanje milijardi podataka izgleda paranoično: istorija nas uči da je špijunaža uvek na delu kada je reč o ideologiji, znanju i ekonomskim interesima. I nije reč samo o prisluškivanju prijatelja, i drugi to takođe rade. Upravo je sud u Štutgartu osudio jedan bračni par na višegodišnju zatvorsku kaznu. Oni su više od 20 godina pod kodnim imenima „Pit“ i „Tina“ u Nemačkoj špijunirali za rusku tajnu službu za inostranstvo (SVR). Reč je o jasnom slučaju. Uhvaćeni su i sada moraju u zatvor.

Kad je reč o Snoudenu kod njega je sve mnogo drugačije. On je izdao sam sebe i za to nije tražio novac. Pri tom je navukao na sebe bes SAD, ali i simpatije onih koji su prisluškivanjem pretrpeli štetu. Pri tom nije mislio na posledice svog delovanja. Njemu, naime, ostaje samo izbor između azila i zatvora. Nakon što je povukao tigra za rep, on normalan život više neće moći da vodi.

Azil: Šta bi bilo ako?

Snouden je već morao da bude „prokrijumčaren“ u Nemačku da bi ovde podneo zahtev za azil. Iz Moskve to, s obzirom na nemački zakon, ne može da učini. Ukoliko bi bio na nemačkom tlu, mogao bi da podnese zahtev za azil. No proces ispitivanja zahteva traje dugo, znatno duže nego isptivanje zahteva za izručenjem SAD. Tako bi moglo da dođe do razmatranja zahteva za njegovo izručivanje, posebno jer između Nemačke i SAD postoji ugovor o izručivanju. Čisto pravno gledano, Snouden bi imao loše karte za dobijanje azila u Nemačkoj i za izbegavanje izručenja.

Politička volja kao faktor Iks

Ostaje pitanje: sme li onaj ko je izneo na svetlo dana postojanje određene prakse, koja je brojnima nanela toliko štete, da bude izručen tamo gde mu prijeti zatvor? Snouden lično i njegovo držanje izazvali su toliko mnogo simpatija među političarima nemačkih vladajućih stranaka, a pri tom toliko nedostaje političke volje da se taj bivši službenik tajne službe poštedi američkog pravosuđa i pre toga torture saslušanja u tajnoj službi. Do sada Snoudenu niko nije ponudio bilo kakvu alternativu eventualnom izručenju, a o zaštiti se pak u potpunosti ćuti. Čini se da je isključeno da će se upravo Berlin odlučno suprotstaviti svom transatlantskom partneru u hvatanju Snoudena. Jer, neprijatelj mog prijatelja doduše još uvek nije moj neprijatelj. Ali ni prijatelj.

Komentar: Folker Vagener
Odgovorni urednik: Ivan Đerković