Azilanti ne mole, oni zahtevaju prava

Akili Džulz Zava se sporo podiže sa svoje zelene prostirke u sred jednog improvizovanog logora, načinjenog od plastičnih cirada i kišobrana, u neposrednoj blizini Brandeburške kapije na Pariskom trgu. Kiša rominja, nebo je oblačno, a po trgu se širi miris pečenih kobasica. Zava, koji je došao iz republike Kongo da potraži azil, to uopšte ne oseća. Dublje se uvija u svoj kožni mantil.

„Već osam dana nisam jeo, a zadnja tri nisam ni pio“, kaže on. „Loše mi je.“ Oko njega čuče i leže još 23 štrajkača. Juče ih je bilo više, a onda su trojica odvedena u bolnicu. „Imamo zajednički cilj: želimo da se prema nama odnose kao prema ljudima, da možemo slobodno da se krećemo i radimo“, kaže Zava.

Logor štrajkača u centru nemačke prestonice sada je u kritičnoj fazi. Štrajkačima popušta snaga. Izbeglice sa nepoverenjem posmatraju radnike hitne službe koji im ukazuju pomoć. Ko zna, možda je njihov zadatak da oslabe protest?

Jirgena Helcingera propuštaju bez oklevanja. Taj vitki, sedokosi čovek je urolog u penziji. Dok hoda među izgladnelim ljudima, on ih dodiruje i proverava im puls. To radi svojevoljno. Jednom Avganistancu masira vrat. „To može da se desi brzo. Mogu samo da legnu i da više ne reaguju ni na bol“, kaže Helcinger. Lekar sve budno prati jer zna da lišavanjem hrane i vode štrajkači rizikuju kolaps bubrega i poremećaje srčanog ritma. Iako je zabrinut, Helciner poštuje borbu potražilaca azila: „To je odlično. Ti ljudi više nisu samo oni mole, već oni koji zahtevaju svoja prava.“

Brige i uzdržanost u Berlinu

Učesnici protestne akcije ispred Brandeburške kapije došli su u Berlin iz Bavarske. Prošlog vikenda rasturen je logor demonstranata u Mihnenu. Zvaničnici su saopštili da je razlog za to bio da se spreči smrt štajkača.

U celoj Nemačkoj, debata o azilantima postaje sve žučnija. Slike katastrofe u Lampeduzi isuvše su sveže. Protesti u Hamburgu su eskalirali i postali nasilni, u Kelnu su demonstranti pokušali da preuzmu jednu radio-stanicu. Senator Berlina Franke Henkel tvrdi da u tom gradu logor štrajkača glađu neće biti uklonjen.

Brandeburška kapija je jedna od atrakcija Berlina. Već se čini da su i štrajkači deo nje – par Amerikanca slikaju se sa njima u pozadini. I nisu jedini.

Političarka Zelenih Kanan Barjam samo podiže obrvu. Ta poslanica u Poslaničkom domu Berlina ne troši vreme. Ona, zajedno sa koleginicom Luizom Amtsberg, poslanicom u nemačkom Bundestagu, razgovara sa predstavnicima grupe štrajkača. Obećavaju im da će da će se obratiti nadležnima i mole štrajkače da počnu bar da piju vodu. „Uskoro bi na Pariskom trgu neko mogao i da umre“, plaši se Bajramova.

Vreme ističe

Lica demonstranata su umorna. Najvažnije je izdržati, kažu oni – inače će sve ostati isto.

Podnosioci zahteva za azil žive u kolektivnim centrima, mogu da putuju samo uz ograničenja i nemaju radnu dozvolu. „Pojedini od nas čekaju već dve ili tri godine da im se odobri azil“, kaže Zava. „Ne preostaje nam ništa drugo, moramo da odbijamo hranu.“ Obe političarke, i Amtsbergova i Bajramova, obećavaju da će ih obići i poslepodne i videti šta se dešava. Zava ih posmatra, noge mu klecaju. Nešto mora brzo da se dogodi. „Imam osećaj da ću se svakog časa srušiti.“

Autori: Hajner Kizel / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković