Balkan ekspres na bečkim buvljacima

Tmurno je i promrzlo prepodne, sa krovova kuća vise januarske ledenice, pod cipelama škripi sneg. Na bečkom Našmarktu, popularnoj subotnjoj pijaci, za sneg se pobrinula zimska služba, pa je asfalt na kome je Perica Jović izložio svoju robu, sada još samo vlažan: „Imamo sve stare stvari, imamo ove dronje, mašine za kafu, radio, slike, sve polovne stvari“, kaže Perica.

Još od ranog jutra cupka Perica na vetrometini bečke pijace i do sada je prodao samo jedan sat. Ali, osmeh mu, ipak, ne silazi sa lica: „Pa slabo ide, narod nema para, kriza je velika, nema se para, tako je, šta se može!?“

Peričin sused po tezgi, Zoran Jovanović, takođe se, kaže, bavi tehnikom. Samo što njegovi televizori, antene i radio-prijemnici, izgledaju ipak nešto novije: „Ma sve i svašta ima tu, ali kad ne ide ništa; nema narod para! Vidiš da se smrzavamo ovde na ovom vremenu, mi se smrzavamo, a niko ništa ne kupuje“, žali se Zoran.

Cenkanje, nego šta!

Direktno preko puta njegovog „štanda“, Mara Vujić opet prodaje polovnu odeću i obuću, a tamo smo onda i svedoci jednog klasičnog, ali za ovo bečko „srce Evrope“, ipak neobičnog pijačnog cenkanja. Za smeđe zimske cipele, bez pertli, Mara traži pet evra, mušterija, međutim, nudi samo tri. „Nemoj, ljubim te, jer ja sam beda preko mere i hranim petoro dece“, jadikuje Mara, „i ja sirota platim robu, platim taksi, platim kartu – i mene to košta!“

Bečki Našmarkt jedna je od poznatijih gradskih pijaca: na jednoj polovini prodaje se voće i povrće, dok je druga subotom rezervisana za buvljak. I dok bečki umetnici, dizajneri i fotografi, okruženi, za njih, egzotičnim prodavačima paprika, ribe i zelenila, ispijaju melanže, na drugom kraju pijace cenka se oko polovnog porculana, starih ormara i stolova, dotrajale tehnike i neretko već otrcane odeće i obuće.

Narod radije diže kredit

Svaki drugi trgovac ovde je „naše gore list“, a kada je nedavno na velika zvona obznanjena kriza, svi oni ponadali su se da će se za njihovu polovnu robu naći više mušterija. To je bila pogrešna procena, kako tvrdi i Ivan Malčić koji na drugom kraju grada ima prodavnicu polovne robe.

„Ma nemaju ljudi para ni za ovu polovnu robu, džaba je kad nema novaca. On će ti se pre zadužiti, uzeti kredit, pa će plaćati 40 do 50 evra mesečno za novu robu koja nije kvalitetna, nego da plati malo više odjednom. Kad nema para, onda nema para“.

Ivan do robe dolazi tako što kupuje stvari od ljudi koji napuštaju stanove, odnosno često je dobija i besplatno, kada vlasnik više ne zna kuda sa starim stvarima. Od kako je, međutim, nastupila kriza, vlasnici stanova i za stare stvari pokušavaju od Ivana, kako kaže, izvući koji dinar. „Samo kako da ja to od njega kupim? Dok platim ljude da taj stari nameštaj rastave, snesu sa trećeg, četvrtog sprata i ponovo sastave, on je u prodaji kod mene skuplji nego nova stvar u velikoj prodavnici. Iako je tamo roba slabijeg kvaliteta, ali eto, šta ti vredi i kvalitet, kad ljudi nemaju para“ , pita se Ivan.

Ukoliko kriza potraje duže, Ivan će, priča, biti primoran da radnju zatvori. Osim u radnji, on robu prodaje i na buvljacima, ali i tamo mušterije nisu što su nekad bile. „Ima ljudi na pijaci, ali oni samo hodaju i porede. Ima ih koji po tri vikenda obilaze i upoređuju cene, i dok ti takav nešto kupi, dok ti na njemu nešto zaradiš, prođe tebi mjesec dana k`o ništa. A valja plaćati redovne troškove, za iznajmljivanje štanda ili kiriju za ovu radnju ovde“, priča Ivan.

„Daj mi malo pare ako me snimaš!“

U međuvremenu je na Našmarktu u srcu grada rano poslepodne, prodavačice i prodavači već su dobro promrzli, pa tako i tenzije polako rastu. Nekoliko odgovora na pitanje kakva je bila ova pazarna subota? „Slabo, brate, slabo, idemo u Rumuniju da prodajemo, u Bugarsku, u Srbiju, ovde nema ništa, kriza je, velika je kriza“, kaže tako Đuro iz Leskovca, dok iz ekipe koja je oko njega okupljena neko dobacuje: „Loše je to sve, loše, nemaju ljudi pare - pare ljudi nemaju!“ Jedna bakica već polako slaže marame i tepihe i sprema se za odlazak kući. „Au, pa ti mene snimaš “, konstatuje iznenada i onda, valjda, pokušava da iskoristi priliku „Ajde bre, daj mi malo pare ako me snimaš!“

I dok se svakojake jadikovke nastavljaju, na bečkoj tržnici samo još Perica sa početka ove priče sedi mirno pored svojih satova i radio-prijemnika. Fasciniran njegovim stoičkim pristupom hladnoći i neuspešnom pazarnom danu, kupujem minijaturni ram za sliku, a on se zahvaljujući gotovo klanja. „Hvala Vam“, kaže „da ste živi i zdravi!“

autor: Emir Numanović, Beč

odg. urednik: Nemanja Rujević