„Balkansko proleće“ sad ili nikad

Sve više radnika i penzionera je na ulici, nezaposlenost je odavno premašila cifru od pola miliona ljudi, kreditni rejting zemlje je snižen na samo jedan stepen od onog u kojem se nalazi Grčka. Bivši pripadnici Oružanih snaga BiH protestuju ispred institucija u Sarajevu, radnici u firmama koje jedva posluju širom zemlje u većini slučajeva su na minimalcu… Na ulice su izlazak najavili i poljoprivrednici i penzioneri. Da li je BiH konačno spremna za socijalni bunt ovog proleća, na jedno „Balkansko proleće“, i da li je ovo trenutak kada građani više nemaju šta da izgube? Jedan od njih sigurno je Senad Hubjer, bivši pripadnik Oružanih snaga BiH: “Većina nas, 90 odsto, nema niti jedne marke u džepu”.

Hubjer najavljuje nešto što bi moglo preći u nezadovoljstvo širih razmera ukoliko isplata penzija ne bude uvrštena u budžet: “Narednih dana ćemo pozvati sve nevladine organizacije, sva boračka udruženja da nam se pridruže i da nas podrže”.

Sindikat je potkupljen?
Međutim da li je to realno u zemlji u kojoj su u najmanju ruku sumnjivi odnosi sindikata i vlasti i gde je proteklih godina bilo vidljivo da svaki pokušaj bunta određene kategorije bude ubrzo ugušen dogovorom sindikata i vlasti, ali bez značajnih pomaka za radnike. Profesor Ivan Šijaković tvrdi da je sindikat potkupljen: “Sindikat nije nešto u šta radnici imaju povjerenje i koji bi prvi trebao da krene u tako nešto, kao što je 70-ih godina bilo u zapadnoj Evropi. Ali da je vrijeme sazrelo, jeste.”

Generalni stav sindikata u BiH jeste da protesti ne donose dugoročnu stabilnost. Predsednica Konfederacije sindikata BiH Ranka Mišić kaže da je i kod radnika koji nisu članovi sindikata dominantan strah, što je kočnica za bilo kakvu pobunu: “Poslodavci prijete da će doći na mjesta onih koji se pobune jer su im primanja neredovna i izuzetno mala i ne odgovaraju onom što su radnici uradili na svojim radnim mjestima”.

"Šatorska naselja" ispred parlamenta BiH već nekoliko godina u Sarajevu iznova niču zbog nezadovoljstva građana. Sociolog Srđan Puhalo kaže da se nad građanima BiH u poslednjih 20 godina vrši konstatan pritisak, koji je doziran do te mere da održava nezadovoljstvo na nivou koji je potreban vlasti. Ističe međutim da su građani sada u poziciji kada nemaju šta da izgube: “Lagano se krčkamo i kuvamo i zaboravili smo šta znači jedan normalan život, šta znači život od svog rada. Samo je sada pitanje koja je to donja granica do koje se može ići i mislim da smo blizu dna gdje više ne možemo padati”.

U slučaju bunta nastao bi haos

Profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu Enver Kazaz ne veruje u scenario građanske pobune u BiH jer je zemlja u smislu građanske odgovornosti devastirana. Međutim ukoliko se i dogode pobune one će kaže Kazaz biti haotične: “Odgovornost bi u tom slučaju snosio sindikat jer je izdao svoju ulogu i aparat je političkih elita”.

Srđan Puhalo upozorava da u BiH ne postoji ni tradicija sindikalne borbe, a i sindikat ne želi da se zamera vlasti. Problem je i što u BiH postoje srpski, bošnjački i hrvatski radnici:” Pitanje je da li se interesi te tri kategorije radnika može u jednom trenutku poklopiti jer je činjenica da političari koristeći te činjenice manipulišu građanima”.

Šijaković: Uvesti vladu spasa

S druge strane postavalja se pitanje šta ukoliko se i dogodi bunt širih razmera i hipotetički govoreći, dođe do promene sadašnje garniture vlasti? Ko je taj koji bi bio alternativa ovom haosu u BiH, pita se i profesor Šijaković: “Jedan druga vrsta biranja u tom slučaju mora da postoji, biranje prema vrednosti biografija ili ono što se zove meritokratija. To je nešto što je neophodno posebno za male države. Ovo zaista ne ide, ovako može biti 100 godina i tako se održavati”.

Mnogi ipak smatraju da su se upravo sada stekli uslovi da interese svih radnika, bez obzira na nacionalnost, spoji borba za golu egzistenciju, što se odražava kroz preoteste bivših pripadnika Oružanih snaga koje je okupila upravo borba za puko preživljavanje.

Autor: Dragan Maksimović
Odg. urednik: Jakov Leon