Balkanskom ulicom u Beču

Ako se baci pogled na izveštaje bečke štampe u kojima se u proteklih nekoliko godina spominje ulica Otakringerštrase (Ottakringerstrasse), može se zaključiti da su za njen loš imidž zaslužne pre svega – fudbalske utakmice. Nezavisno od toga da li se u prošlosti radilo o nastupima hrvatske, srpske ili bosansko-hercegovačke fudbalske reprezentacije, gotovo svaki od tih nastupa bivao je propraćen vandalizmom ispred kafića u kojima su se utakmice pratile, a koji su po pravilu bivali okićeni izazovnim nacionalnim obeležjima.

U ulici Otakringerštrase u 17. bečkom okrugu, u onom njenom delu koji se naziva „Balkanskom promenadom“ (Balkanmeile) na nekih 700 metara, smešteno je 20-ak kafića u kojima borave gosti poreklom iz cele bivše Jugoslavije; pobede hrvatskih reprezentativaca praćene na malim ekranima rezultirale su razbijanjem prozora kafića sa gostima poreklom iz Srbije, navijači srpske reprezentacije pobede i poraze iskaljivali su na „albanskim“ kafićima, i tako redom.

Takve incidente doživljavao je i vlasnik kafića „Alba“, u kojem se okupljaju gosti poreklom sa Kosova i iz Albanije. „Mi smo imali problema sa srpskim navijačima. Nakon utakmice skupili bi se ispred kafića, bacali flaše i kamenje i uzvikivali parole ’Kosovo je Srbija’. Uglavnom su to bili mlađi ljudi u pripitom ili pijanom stanju“.

U Beču kao na Divljem Zapadu

Nešto upečatljivii u opisu takvih situacija je Filip, konobar u kafiću „Aurora“. „Da ne ulazim u detalje, ali svega je znalo da bude - i oružja i raznih drugih sredstava. Zaista se često nije znalo, što se kaže, ni ko pije ni ko plaća, bilo je doslovno kao na Divljem Zapadu“, objašnjava Filip.

Ako se tome doda i činjenica da se posetioci tih lokala u kasnim noćnim satima zadržavaju i na ulici ispred kafića, te da su i u danima bez utakmica izuzetno glasni, loša reputacija bila je samo logična posledica, tvrdi i Berni Kelcuk, redovan gost u kafani „Balkanika“. „Ja sam poreklom iz Turske i meni lično sve to skupa ne smeta. Međutim razumem Austrijance. Na njihovom mestu i ja bih bio uplašen. Gde god da uđete priča se samo na srpskom ili hrvatskom, a retko čujete nemački jezik. Najvažnije bi, međutim, bilo da se ljudi bolje upoznaju, jer je logično da se manje plašite onoga što bolje poznajete“, kaže Berni.

Popravljanje imidža

A upravo je međusobno upoznavanje stanara kvarta jedan od ciljeva projekta „Turistička agencija Otakringerštrase“ (Reisebüro Ottakringerstrasse), koji, kako objašnjava Antonia Dika, na popravku imidža te ulice radi još od 2009. godine. „Nas je interesovalo šta se zapravo krije iza tako lošeg imidža te ulice i koliko je zaista istine u tom lošem imidžu. Zato smo se njome intenzivno bavili. Uradili smo nekoliko analiza i istraživanja i zaključili da ta ulica zapravo mnogo bolje funkcioniše nego što nam to govori njen imidž. Smatramo da je važno da i ta informacija dopre do javnosti, jer kada se ulica spominje samo u negativnom kontekstu, onda se to odražava na svest njenih stanara, a može biti i osnova za dalje konflikte“, kaže Dika.

S tim ciljem „Turistička agencija Otakringerštrase“ je od 2009. godine naovamo organizovala već nekoliko akcija pri kojima se autohtono stanovništvo moglo upoznati sa npr. noćnim životom u onim „ozloglašenim“ kafićima koje posećuju bivši Jugosloveni, a u koje se Austrijanci često ne usuđuju da uđu. Te „turističe ture“, najavljivane su kod vlasnika lokala, koji bi onda, zajedno sa stalnim gostima, „turistima iz komšiluka“ posvećivao posebnu pažnju. „Naravno da smo bili svesni toga da te ture mogu takođe da povrede goste i vlasnike lokala, te da bi to moglo dobiti karakter socijalne pornografije. Da bi to sprečili, mi smo za vreme turneja posebno podvlačili taj turistički karakter grupe, tako da je grupa bila ta kojoj su se ljudi smejali, a ne vlasnici lokala i njegovi stalni posetioci“, objašnjava Dika.

I nije sve tako crno

Pored toga, „Turistička agencija“ redovno je organizovala javne diskusije na teme migracije, integracije i suživota, a upravo je objavljena i knjiga pod nazivom „Balkanska promenada 24 sata u Otakringerštrase“ )Balkanmeile 24 Stunden Ottakringerstrasse), u kojoj se daje opširnija slika „lokalnih identiteta i globalnih tranformacionih procesa“. Predstavljeno je tako i ono što u ulici dobro funkcioniše, npr. činjenica da je tu većina poslovnih prostora iznajmljena, za razliku od drugih sličnih ulica u gradu. Listajući tu publikaciju stiče se utisak da je ulica puna života, da nudi širok kulturni program i da zapravo odlično funkcioniše. Izvesni mikrokosmosi, dakako, postoje, i teško je zamisliti da će se arhitekte i dizajneri koji takođe imaju urede u kvartu, zaista družiti sa prodavcima voća i povrća ili da će u jednom od kafića sa balkanskim nacionalnim obeležjima pratiti fudbalske utakmice. „Ti mokrokosmosi, međutim, odlično funkcionišu jedni pored drugih i to po meni takođe nije ništa negativno“, objašnjava Dika.

Ostaje još samo da tu perspektivu dobije i šira bečka javnost, ali izgledi da ulica izgubi svoj negativni imidž i da njen epitet „balkanska“ dobije drugi, pozitivniji kontekst, nisu loši, kažu u udruženju. Mediji već sada mnogo češće izveštavaju o „posebnom šarmu mešanja kultura“, negoli o tučama i buci u samoj ulici.

„Ali mora se reći i da se situacija zaista popravila, sada nema više toliko problema kao pre. Ljudi su se smirili, a ispred kafića imate redare koji paze na to da gosti ispred njega, na ulici, ne galame“, objašnjava Filip, konobar u kafiću „Aurora“. Na podršku vlasnika ugostiteljskih objekata koje posećuju bivši Jugosloveni, saradnici projekta „Turistička agencija Otakringerštrase“ svakako mogu da računaju, kaže i Miroslav Čajković, vlasnik kafića. „Ja mislim da je to dobar put za celu Otakringerštrase, pogotovo jer to nije tako opasna ulica kao što se priča. Ljudi bi trebalo više da se kreću po toj ulici, da bi videli stvarnost te ulice“, kaže Miroslav.

Vlasnik kafića „Alba“ dodaje, međutim, Da će prilikom popravljanja imidža ulice jedna stvar biti presudna: odnos posetilaca Otakringerštrase prema politici u njihovim domovinama. „Najvažnije bi bilo da se politički problemi iz zemlje porekla ne prenose u Austriju i da se rešenja tih problema ne traže u našim kafićima“.

Autor: Emir Numanović, Beč
Odgovorni urednik: Ivan Đerković