Banjaluka: Ni smrt više nije siguran posao

„Do pre godinu-dve imali smo puno posla, nismo stizali da napravimo ni pauzu od pola sata, a onda je odjednom stalo, kao da je od danas do sutra nestalo ljudi. Sad imamo puno praznog hoda, stojimo i po pola dana, i ako uskoro nešto ne smislimo, biće gusto“, kaže Teofik Kušmić, zvani Kiko, banjalučki kamenorezac, koji se specijalizovao za proizvodnju muslimanskih nadgrobnih spomenika.

Njegova kamenorezačka radnja nalazi se u naselju Gornji Šeher (danas Srpske Toplice), kojeg je do prošlog rata naseljavalo uglavnom muslimansko stanovništvo. Početkom devedesetih godina većina stanovnika ovoga naselja su, kao i ostali banjalučki muslimani i katolici, bili primorani da napuste rodni grad. Vratili su se uglavnom samo oni starije dobi, tako da je računica demografskog problema sa kojim se danas susreće kamenorezac Kušmić, prilično jednostavna.

Sa svakim mrtvim sve manje muslimana

Neposredno nakon rata preko 80 odsto banjalučkih muslimana bili su stariji od 60 godina i, vodeći se zakonima prirode, oni Kikine mušterije mogu biti još svega nekoliko godina. „Ovde u Banjaluci je sve manje muslimana. Neću da kažem svakim danom, ali sa svakim mrtvim ih je sve manje i manje. Jer nema novih. Deca se ne rađaju i samo mortalitet raste. Nataliteta skoro i da nema. Ja mislim da se stvarni broj muslimana u Banjaluci i ne zna i da se tu 'šica' podacima. Govori se o nekih četiri do pet hiljada, ali ja sumnjam da je to toliki broj. A u ovom poslu je normalna ta stvar: što manje ljudi imaš, manje ljudi i umire i onda automatski imaš i manje posla“, objašnjava Kušmić.

Slično govori i jedan od njegovih dugogodišnjih radnika, Muris Karat. „To je tačno. Naroda zaista nestaje. Na primer, kod nas u Vrbanji se vratilo puno ljudi, nekih 150 do 200 domaćinstava. Ali oni stari nestaju, a ovi mlađi se ne žene, ne osnivaju se porodice, više su se ljudi odali kafanama i hodanju“, kaže Karat.

Dijaspora se sahranjuje u tuđini

Donedavno su Kikine mušterije bili i ljudi iz dijaspore, koji su svoje najmilije, nakon što bi preminuli u Švedskoj, Danskoj ili Norveškoj, sahranjivali u rodnom gradu. U međuvremenu se, međutim, i to promenilo i ljudi svoje preminule sahranjuju u mestima u kojima žive i rade. Kao razlog navode želju da im budu bliže, i da češće mogu posećivati njihove mezare; izgleda da je većina te dijaspore odlučila da zauvek ostane napolju, kaže Kiko. „Jer ako on kaže da je razlog da mu roditelji budu bliže, onda to znači da on nikad više i ne planira da se vrati ovde, on misli da ostane tamo. Samo što je to onda u suprotnosti sa onim što ti ljudi pričaju dok su ovde u Banjaluci.“

Bilo kako bilo, za ovog banjalučkog kamenoresca posla je sve manje, i nastave li stvari da se razvijaju ovim tempom, Kiko će, kaže, početi da smišlja alternativu: „Posla će sigurno biti još neko vreme, a onda ćemo se prebaciti na nešto drugo, jer ja, što se tiče drugih vera, u godini dana napravim možda dva spomenika za Srbe i Hrvate, a to je tanko.“

Pošiljka spomenika autobusom Banjaluka – Švedska

Ali kako jedna strana posla jenjava, tako se, zahvaljujući valjda specifičnosti bosanskog čoveka, uvek otvaraju i neke nove mogućnosti. Iako većina ljudi u dijaspori svoje stare u međuvremenu sahranjuje tamo gde žive, poneki od njih nadgrobni spomenik poruče ipak u Banjaluci, priča jedan od Kušmićevih radnika, Muris Karat. „Ja sam razgovarao sa jednim rođakom, on je kod nas naručio dva spomenika za Švedsku. I kaže mi da ga ta dva spomenika ovde koštaju kao pola jednog tamo u Švedskoj. Znači jeftinije je, a i ti preminuli dobiju na neki način deo Bosne, deo grada u kom su proveli najveći deo svog života“, kaže Karat.

A onda njegov šef Kiko spominje i autobusku liniju kojom se jednom mesečno, kako kaže, „razmenjuje roba“, na liniji Švedska-Banjaluka. Čudo Božje, priča Kušmić, šta sve ljudi jedni drugima šalju; peći, šporete, ormare, krevete, belu tehniku. „A kad se autobusom mogu slati ormari i šporeti, onda, majka mu stara, mogu i bašluci“, smeje se Kiko. Usput rečeno, za ona dva, koje je poručio Karatov rođak u dalekoj Skandinaviji, karte su već kupljene!

Autor: Emir Numanović, Banjaluka

Odg. urednik: Nemanja Rujević