Benzin u krvi: auto-mehatroničar

Auto kuća „Gramzauer“ nalazi se dvadeset i pet kilometara južno od Minhena, u okrugu Erding. Tu modernu radionicu u mestu Novi Fizling okružuju idilične livade i polja. Poslovođa Manfred Leonard Gramzauer zapošljava dvadeset radnika, među kojima je njih šestoro na obuci. On nema problema sa podmladkom, jer posao mehatroničara je san mnogih mladih u Nemačkoj.

Oko 19.000 mladih ljudi svake godine odlučuje da se školuje za taj posao. Manfred Leonard Gramzauer može da bira među najboljim učenicima. Ali on ima druge prioritete. „Onaj ko kod mene počinje, ne mora da ima dobre ocene, ali bi trebalo da poseduje entuzijazam i radoznalost.“ Posao dobija onaj koji je prethodno bio na praksi u radionici i koji zaista pokaže da želi da nauči posao mehatroničara.

Dobre šanse za čoveka sa Kariba

Dvadesetdevetogodišnji Vil de Siena iz Dominikanske Republike to je dokazao. Pre dve godine, gotovo bez znanja nemačkog jezika došao je u auto kuću Gramzauer. „Želim da postanem šraf“, kazao je tada Latinoamerikanac svom šefu. On ga je dobro razumeo: on želi da „zavrće šrafove“, dakle da postane auto-mehaničar, tačnije mehatroničar. Mladom čoveku iz Dominikanske Republike Gramzauer je dao šansu – i kaže da nikada nije požalio. Kada Vil završi školovanje, trebalo bi da postane prvi ili drugi poslovođa u radionici.

U zavisnosti od toga koliko praktikant posle školovanja dalje napreduje, kako savlada ispite i dalje se specijalizuje za kamione, motore, karoserije ili elektroniku, on može da zarađuje „veoma mnogo novca“, do 5.000 evra mesečno, objašnjava Gramsauer. Pretpostavka za to su marljivost, tačnost i ljubaznost.

Više od zavrtanja šrafova i zavarivanja

Praktikanti moraju da ovladuju i tehnikom i računarima jer danas više nije dovoljno obavljati samo mehaničarske poslove, kao što je zavarivanje auspuha ili zavrtanje novih delova. Mladi ljudi na obuci moraju da ovladaju elektronikom automobila, da znaju da je poprave, kao i da pomoću računara obrade informaciono-tehničke signale i provere i zamene elektronske delove. Pre trinaest godine posao je počeo da se reformiše i dve različite oblasti, auto-mehaničara i auto-električara objedinjene su u zanimanje auto-mehatroničara.

Da je posao postao komplikovaniji i da učenju kraja nema, potvrđuje poslovođa Aleksander Briksi. On trenutno ispituje jedan stari brodski motor, koji mora da se popravi bez pomoći računara. Rad motora ubrzava do maksimuma, a gust oblak izduvnih gasova širi se radionicom. „Još uvek izlazi gomila otrova. Pravi auto-mehaničar ima benzin u krvi, i on to voli“, smeje se Briksi.

Radionica i škola naizmenično

Ispod dizalice, Simon Ligl menja ulje. Taj dvadesetogodišnjak je u drugom razredu srednje škole i srećan je što ima priliku da se obuči za posao – to je sastavni deo, u svetu jedinstvenog, nemačkog dualnog obrazovnog sistema. Naizmenično šest nedelja radi u radionici, a zatim dve nedelje u školi uči teoriju.

„U školi naučiš sve ono što ne naučiš u radionici“, objašnjava Ligl: „Na primer, kako funkcioniše transmisija, menjanje brzina ili hlađenje motora.“ Školovanje traje tri i po godine. Trenutno mesečno dobija 750 evra. Posle završnog ispita, namerava da nastavi dalje sa obrazovanjem. Za sada je srećan što može da radi u radionici. Jer, tamo se, kako kaže, sve temeljno nauči. Baca pogled na svoje zaprljane ruke i kaže: „Imamo dobru pastu za pranje ruku, skida svaku vrstu prljavštine.“