Bez „dizajniranih beba“!

Dojče vele: Gospodine Kentenih, novim zakonom bilo bi odboreno testiranje embriona dobijenih veštačkom oplodnjom kako bi se ustanovilo da li u sebi nose nasledne bolesti pre nego što se usade u matericu majke. Kakve će to imati posledice na kliničku svakodnevnu praksu?

Prof. Heribert Kentenih: „Ukoliko preimplantaciona dijagnostika (PID) postane svakodnevica u Nemačkoj, računamo sa oko 200 slučajeva, koji bi bili povezani sa veštačkom oplodnjom. Evo kako bi se to odvijalo: Uzmimo na primer da smo danas obavili jednu veštačku oplodnju.

Dakle, uzimamo jednu jajnu ćeliju i spajamo je sa spermatozoidom. Sutradan bi došlo do oplođenja, a prekosutra bismo imali embrion. Potom bi verovatno prošlo još dva do tri dana - u tom periodu bi se embrion pretvorio u višećelijski embrion. Tada bismo uzeli deo ćelije i preko noći bi moglo da se ispita, da li one u sebi nose genetski predodređene bolesti. Dvadeset četiri sata kasnije lekari bi imali rezultat i mogli da kažu: ovaj embrion je zdrav, ovaj nije. Potom bi zdrave embrione, po pravilu jedan ili dva, vratili u telo žene - u matericu. Sve u svemu, to bi potrajalo četiri do pet dana od početka veštačkog oplođenja.

Ovo do sada nije bilo dozvoljeno. Ali, nakon što je Savezni ustavni sud 2010. doneo odluku da preimplantaciona dijagnostika nije zabranjena, za Vas i Vaše kolege lekare mnogo toga se menja.

„U reproduktivnoj medicini preovladava mišljenje da je ovo bila dobra presuda. Dve bitne stvari postale su jasne: prvo, da ima smisla raditi analizu da li se u ćeliji nalaze određene bolesti. I drugo, time ipak nisu širom otvorena vrata kako bi se analiziralo sve moguće… Presuda se uglavnom poklapa sa idejama Lekarske komore iz 2000. godine kada je rečeno da treba preispitati svaki slučaj pojedinačno. Drugim rečima svaki par koji dolazi na savetovanje ima svoju sudbinu, životnu priču i u zavisnosti od toga, radiće se preimplantaciona dijagnoza. Ako par, na primer, već ima dete koje boluje od nasledne bolesti mukoviscidoze (takođe zvana ’cistična fibroza’, op.ur.), zato što su oba roditelja nosioci toga gena, onda se par nalazi pred odlukom o tome da li želi da preimplantacionom dijagnozom utvrdi da li je embrion zdrav ili nije i onda donese odgovarajuću odluku. Ili će žena ostati u drugom stanju i nakon pregleda izvršiti abortus, ili će se embrion ispitati pre nego što se usadi u telo majke? Ova poslednja varijanta je, po meni, znatno humanija, jer se tako sprečava abortus. A dete ne bi bilo 'dizajnirano', već bi samo embrion bio izdložen testiranju na genetske bolesti.“

Kada kažete dizajnirano dijete? Mislite li time da roditelji biraju kakvu će kosu imati, boju očiju... Da li je i to medicinski moguće?

„Ne. To nije moguće. Jer, mi ne znamo kojim genetskim segmentima su kodirani boja očiju ili kose. I tu se mora otvoreno reći da je argument da će tako nastajati ’dizajnirane bebe’ jednostavno loš argument. I to nije želja parova koji hoće da dobiju bebu. Ja još nisam sreo nijedan par koji kaže: ’Mi želimo takvo i takvo dijete!’ Doduše, postoje parovi koji dođu i kažu: ’Mi imamo tri sina i sad bismo voleli da dobijemo jednu devojčicu.’ Ali i tako nešto je u Nemačkoj zabranjeno. A po mom mišljenju to tako treba i da ostane.“

Postoji li primer neke druge zemlje za koju biste rekli: „E tako nešto želim da vidim i u Nemačkoj!“?

„Da. Naravno. S odobravanjem gledamo na to što se radi u Engleskoj. Ni u Engleskoj nije sve dozvoljeno, ali postoje jasne zakonske smernice. U toj zemlji postoji nacionalno telo koje reguliše, ne samo ustaljene forme veštačke oplodnje, već i one koje se donesu nakon etičke debate: ’Ovaj proces je dozvoljen, a ovaj ne!’ To se u Engleskoj uvek događa na velikim etičkim debatama i tako se dođe do dogovora. Dok su u Nemačkoj, kao i u mnogim evropskim zemljama, pojedine radnje jednostavno zabranjene, bez medicinskog ili etičkog stava.“

Profesor Heribert Kentenih je primarijus Udruženih klinika Crvenog krsta Nemačke u Berlinu.

Autiori: Andreas Cimons / Svetozar Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković