Bez Francuske će Nemačka ostati sama

DW: Dosadašnje mere štednje i reforme u Francuskoj nisu urodile plodom. Pariz traži više vremena u borbi protiv krize, što opterećuje nemačko-francuske odnose i pospešuje kontraste između Berlina i Pariza. U čemu je zapravo problem?

Ulrike Gero: Ako bi ste aktuelne okolnosti posmatrali iz istorijske perspektive, onda biste došli do zaključka da u odnosima ove dve zemlje nije uvek išlo sve glatko. Isuviše je romantičarski reći: eto, devedesetih godina prošlog veka, zajednički smo iznedrili zajedničku valutu – evro. Jer ako se malo ozbiljnije osvrnete na odnose i dešavanja tokom istorije, shvatićete da je uvek bilo nekih rezova i sporova. S druge strane, u Nemačkoj i Francuskoj trenutno imamo različite razvoje događaja, pre svega u privrednom pogledu. I zbog toga postoje različiti pristupi problemu. Nemačka je poslednjih godina bila u poziciji sebi da obezbedi jako mesto na svetskom tržištu, da se vrati tamo gde joj je mesto, da sprovede reforme, da se obnovi politički. Francuzi nisu imali tu mogućnost. Vi zbog toga svakako možete nekoga da krivite. Ali to je nešto što opterećuje nemačko-francuske odnose.

Da li to znači da će se prilikom susreta francuskog premijera i nemačke kancelarke, u ponedeljak, 22. septembra, sučeliti dva potpuno različita finansijska i ekonomska koncepta?

I da i ne. Od dolaska Olanda na funkciju predsednika (aprila 2012), Francuska konstantno manevriše. Oland se oslonio na levičarsko krilo svojih socijalista i na zelene. Imenovanjem Valsa za premijera (trećeg kojeg francuski predsednik dovodi na tu funkciju), šalje se jasan signal da se ipak teži ozbiljnom sprovođenju reformi. Vals to može. On nema političke ambicije u kontekstu narednih predsedničkih izbora, koji će biti održani 2017. godine, što znači on sebi može da dozvoli povlačenje rezova, sprovođenje teških odluka, bilo da je reč o penzijama, zdravstvenom sistemu, uštedama u budžetu. Dosadašnje reforme sprovođene su prilično bezvoljno. Jer mere koje su sprovele Grčka, Portugalija i Italija, u Francuskoj još nisu zaživele. Pariz je jednostavno izbegavao njihovo sprovođenje. Da ne pominjem Nemačku, koja je reforme predviđene Agendom 2010, izdejstvovala još pre deset godina.

Zašto Francuzima reforme tako teško padaju?

Ima više različitih razloga koji bi to mogli objasniti, uključujući i one mentalne prirode. Postoji jedna izreka koja to lepo objašnjava. Francuzi sprovode revolucije, a ne reforme. Znači kada dođe do potpune blokade i kada pritisak postane prevelik, ljudi izlaze na ulice. To je zaista tako i ja za to imam razumevanja. U tom smislu, Francusku ne možete porediti sa Nemačkom.

Takođe jedan od razloga jeste geografija. Mi se uvek ponašamo, kao da je i u Francuskoj moguće primeniti nemački model, bilo da govorimo o jačanju srednje klase ili tzv. dualnom obrazovnom sistemu. Ja uvek iznova navodim primer. Krenite autom od Dižona do Bordoa, dakle od istoka ka zapadu Francuske. Na tom putu od 500 kilometara, uočićete beskonačna polja suncokreta. U Nemačkoj nije tako. Na gotovo svakih 20 kilometara vožnje auto-putem, nailazite na neko industrijsko područje, u kojem živi srednja klasa. Tamo nema homogene političke i geografske strukture, već veoma jasna urbano-ruralna podela. I zbog toga Nemci ponekad imaju to držanje, za koje bi se moglo reći da su dignutog nosa. Ipak, Francuzi moraju sprovesti neophodne reforme. Ali imam razumevanja za poziciju da se nemački sistem ne može tek tako nametnuti francuskom. Uz sve to, pritisak dolazi i „s desna“ od političkog tabora Mari le Pen.

U suštini, Francuska se oseća povređenom. Jer ova zemlja se nalazi na krajnjem Zapadu Evropske unije (EU), ali se usled širenja Unije na istok, najednom ponovo našla na periferiji. Francuska se osećala kao pobednica u Drugom svetskom ratu, a sada se ekonomski provlači uz pomoć Nemačke, kojoj ako se osvrnemo na učinak izvoza ide prilično dobro. Pa je onda tu i pobeda protiv Brazila na Svetskom fudbalskom prvenstvu rezultatom 7:1. Imajte u vidu, da Francuzi imaju ogroman problem sa marginalizacijom sa kojom se suočavaju. Zbog toga bi trebalo imati više razumevanja.

Ulrike Gero je politikološkinja i saradnica Fondacije Otvoreno društvo – inicijativa za Evropu (OSIFE). Bavi se naučnim istraživanjem budućnosti evropske demokratije. Od 2000. do 2003. bila je na čelu nemačkog Društva za spoljnu politiku (DGAP) u Berlinu, a od 2004. do 2007. naučna saradnica nemačkog Maršalovog fonda.