Do kraja septembra vlada u Berlinu mora da donese tešku odluku: da li će Nemačka okončati, zadržati ili čak pooštriti takozvano „Zaustavljanje izvoza oružja“ zemljama koje su „direktno uključene u sukob u Jemenu“.
Pritisak za omekšavanje embarga vrše partnerske zemlje, pre svega Francuska i Velika Britanija, ali i domaći proizvođači oružja. Evropski partneri opominju da se treba pridržavati ugovora u zajedničkim projektima u regionu u kojem Evropa jedva da može naći pouzdane partnere. Proizvođači oružja se boje da će lošije poslovati i da će biti izgubljena radna mesta.
Moralna obaveza
Ispravno je da se sve to uzme u obzir. Isto tako je tačno i da spoljna i spoljnotrgovinska politika ne mogu da se zasnivaju isključivo na moralnim principima. Zaraćene strane imaju različite izvore za snabdevanje oružjem i ti izvori imaju malo skrupula kada u stravičnom ratu zarađuju novac. Učesnici rata nisu nužno zavisni od nemačkog oružja pri dnevnom bombardovanju i ubijanju. Do koje mere je dakle nužno da se nemačka oprema i oružje ne isporučuju u Jemen kada će na to mesto uskočiti drugi koji će možda i „bolje“ zaraditi od Nemaca?
Uprkos tome – embargo je neophodan. Smatram da je on i politička i moralna dužnost. Da su druge zemlje manje uzdržane kada je reč o isporukama oružja i opreme zaraćenim stranama u Jemenu ne sme da bude razlog za nemačke političare da urade istu stvar. To je u protivrečnosti sa svim spoljnopolitičkim vrednostima i ciljevima koje Savezna Republika Nemačka od svog osnivanja ponosno zastupa. To bi protivrečilo i Ustavu, ako ne njegovim formulacijama, onda sigurno njegovom duhu.
Ali u politici je kao i u životu: ako niko nije spreman da prvi potegne neko važno pitanje, onda se situacija neće promeniti.
Ko zarađuje na umiranju
Prošlog utorka šokantni izveštaj Ujedinjenih nacija jasno je pokazao do koje mere su brutalni svi učesnici rata u Jemenu. Zemlja zloupotrebljavaju za svoje strateške ciljeve i za rat preko posrednika, pre svega Iran i Saudijska Arabija. Ratna koalicija predvođena Saudijcima bombarduje često civilne ciljeve kao što su škole i bolnice. Pobunjenici Huti koje podržava Iran takođe gađaju naseljene oblasti i jednako kao njihovi protivnici jesu vinovnici mučenja, silovanja i otmica. Povrh toga, u izveštaju UN se navodi da zaraćene strane uprkos katastrofalnom stanju na terenu namerno izgladnjuju ljude kako bi stekli prednost u sukobu.
To je prljav rat, pun prezira prema čovečnosti. U njemu niko nema „čiste ruke“, kako kaže autor izveštaja. Sve to važi i za spoljne mentore. Ko u Jemen šalje oružje preuzima krivicu i na sebe. Ujedinjene nacije opominju da isporuke iranskog, ali i američkog, francuskog i britanskog oružja moraju da se posmatraju u najmanju ruku kao saučesništvo u ratnim zločinima.
Dakle, kada se u septembru u Berlinu bude odlučivalo o produženju embarga na isporuku oružja zaraćenim stranama i njihovim mentorima u Jemenu, ne sme da se raspravlja o umekšavanju embarga. Naprotiv, embargo bi trebalo pooštriti. Naime, postoji skandalozno veliki broj izuzetaka i zaobilaznih puteva, tako da opozicija u Nemačkoj, na primer Zeleni, već govore o lažnom alibiju.
Jedan od primera za zaobilaženje embarga na osnovu specijalnih dozvola jesu Ujedinjeni Arapski Emirati. Tamo je samo u prvih šest meseci ove godine izvezena nemačka vojna oprema u vrednosti od 206 miliona evra. A ta zemlja je, uprkos nedavnoj promeni strategije prema Saudijskoj Arabiji i povlačenju trupa iz Jemena, duboko upletena u jemenski sukob – ona savezničke milicije i plaćenike i dalje snabdeva modernim oružjem. A i to oružje je smrtonosno za ljude.