Bez roditelja u izbeglištvo

Na put ka Nemačkoj kreće sve više dece i mladih ljudi, posebno iz kriznih područja kao što je Avganistan, Irak i mnoge afričke zemlje. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, prošle godine u Nemačku je došlo njih 2000, što je skoro tri puta više nego dve godine ranije.

Daleko je Nemačka

Da će put za Nemačku trajati mesecima, Samir (13) nije znao kada se na put pripremao. Najpre je iz Irana šleperom došao za Tursku. Taj put je tajno platio njegov otac. Iz Turske je put nastavio kamionom.

„Bojao sam se i pitao se: Šta će biti samnom? Možda će neko na putu da me ubije“, seća se Samir.

Samir ne želi da se njegov glas i pravo ime čuju na radiju. Kaže da bi povratak u Iran za njega bio veoma opasan. O detaljima ne želi da govori. Posle šest dana puta u prtljažniku kamiona stigao je u Pariz. Spavao je na ulicama, a hranio se u crkvenim menzama. Krijumčar koji ga je u Pariz dovezao potom ga je ukrcao u putnički autobus za Nemačku. Međutim, do Nemačke se nije moglo tako lako. Holandski graničari su ga uhapsili jer nije imao pasoš. Nekoliko meseci je proveo u izbegličkom kampu čekajući da bude deportovan. Kada se prva prilika ukazala uspeo je da pobegne iz kampa i sedne u voz za dugo priželjkivanu Nemačku.

Samir danas ima 15 godina. Njegov boravišni status još uvek nije trajno rešen. Vizu mora da produžava svake godine, uz dosta poteškoća. Posle bekstva iz izbegličkog kampa u Holandiji, uspeo je da dođe kod ujaka u Bon. Ide u školu i jednog dana bi voleo da bude mehaničar.

Različite dobrodošlice od grada do grada

Baš kao Samir, u Nemačku putuje sve više maloletnika bez roditeljske pratnje. Mnogi gradovi i opštine ne znaju šta da rade sa sve većim brojem pridošlica, objašnjava Sebastijan Sedlmajer iz Fonda za decu pri Ujedinjenim nacijama (UNICEF):

„Kakav tretman imaju, da li odmah mogu da nastave školovanje? Uopšte, njihova situacija u velikoj meri zavisi od mesta u koje su došli.“

Situacija u Bonu je recimo dobra. Rad nadležnih službi u tom gradu je veoma dobro koordinisan. U Kancelariji za mlade radi stručan tim ljudi koji mladim izbeglicama pomaže i pronalazi im smeštaj. U Bonu je već deset godina aktivno i udruženje „Obrazovanje umesto deportacije“, koja ima raznovrsne ponude za obrazovanje mladih, od časova matematike, do video-radionica.

„Obrazovanje umesto deportacije“

U sedištu udruženja je živahno. U jednoj prostoriji sede volonteri i pomažu tinejdžerima da urade domaće zadatke ili pišu prijave za poslove, u drugima se mladi zabavljaju sa kompjuterima. U sobi pored sedi stručnjak za Zakon o azilu, od koga se mogu dobiti korisni saveti. Šefica udruženja Karmen Martinez kaže:

„Mi sebe definišemo kao mesto koje nudi savete mladim izbeglicama, nezavisno od državnih službi, njihovih porodica ili Kancelarije za mlade. Oni su ovde uvek dobrodošli, ovde se osećaju prihvaćenima i mogu slobodno da kažu šta god hoće, bez straha da će to imati neke posledice.“

Udruženje „Obrazovanje umesto deportacije“ usko sarađuje sa drugim gradskim službama. Pored raznoraznih zadužbina i organizacija, udruženje finansijski potpomaže i grad Bon.

Međutim, i pored sve pomoći koje udruženje pruža, budućnost maloletnih izbeglica nije baš svetla. Zbog jezičkih poteškoća samo mali broj njih uspeva da završi školu. Mnogi godinama ne uspevaju da dobiju trajnu dozvolu boravka, što je velika prepreka pri traženju poslova, jer se poslodavci uplaše kada vide brdo papirologije koje moraju da srede pre nego što ih zaposle. Šefica Karmen Martinez kaže da se udruženje iz tog razloga trudi da štićenicima omogući da rade prakse po firmama.

„Poslodavac će lakše da zaposli te mlade ljude ako ih bolje uopzna u toku prakse i ako se sam uveri u njihove sposobnosti i mogućnosti. Za praksu po pravilu nije neophodna radna dozvola.“

Maloletnici bez boljeg tretmana

Nadležne službe međutim se ne brinu na isti način za mlade izbeglice, objašnjava Nils Espenhorst iz Saveznog strukovnog udruženja „Maloletne izbeglice bez pratnje“.

„U pojedinim saveznim zemljama maloletne izbeglice nisu smeštene u Centre za decu i omladinu, već moraju da borave u izbegličkom kampovima. Tamo se ne školuju, nemaju dobru ishranu, ni odeću“

Organizacije kao što je „Amnesti internešnal“, „Pro Azil“ ili Nemački crveni krst zahtevaju od savezne vlade bolji tretman dece-izbeglica. Ogromne razlike koje postoje od grada do grade, od opštine da opštine su neprihvatljive, kaže Sebastijan Sedlmajer iz nemačkog UNICEF-a. Organizacija u kojoj on radi između ostalog zahteva otvaranje specijalnih centara, kao smeštaj dece po izbegličkim kampovima. Za UNICEF je nedopustivo da Zakonu o azilu ne pravi razlike između 16-godišnjaka i starijih ljudi.

Ministartvo unutrašnjih poslova odbacuje takve zahteve. „Po mišljenju savezne vlade takve mere nisu potrebne“, kaže se u pismenom saopštenju. Važeći zakon je u skladu sa evropskim pravom, a poseban tretman za maloletne izbeglice već je propisan.

Autori: Denis Štute / Boris Rabrenović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković