BiH: Čiji je invaliditet veći?

Biljana Nedić nedavno je platila kaznu zbog pogrešnog parkiranja. Iako je nepokretna, ona nema pravo na karticu s kojom se može parkirati na mesto namenjeno invalidima. „Bukvalno zbog naslova na mom nalazu nemam to pravo. Samo ratni vojni invalidi imaju rešenje o procentu invaliditeta koje se traži. A sadržaj nalaza je potpuno isti, kod mene takođe stoji da sam stopostotni invalid ali to ne vredi“, objašnjava Biljana.

Tri kategorije

Ovakvi paradoksi su svakodnevica Bosne i Hercegovine. Uprkos brojnim apelima i dalje je prisutna sistemska diskriminacija osoba sa invaliditetom po uzroku nastanka invalidnosti. U BiH postoje tri kategorije osoba sa invaliditetom. To su ratni vojni invalidi, civilne žrtve rata i civilni invalidi čiji uzrok nastanka invaliditeta nije ratnog karaktera. Iako su potrebe ovih ljudi često iste, prava i beneficije za tri kategorije invaliditeta drastično se razlikuju.

Tako na primer osoba koja je potpuno slepa, a ratni je invalid, ima prava na invalidninu, tuđu negu i pomoć, dodatak za ortopedsko pomagalo, prednost pri zapošljavanju, stambenom zbrinjavanju, banjsko i klimatsko lečenje, parking, pravo na olakšice pri uvozu automobila, prednost pri čekanju u redovima, dok potpuno slepa osoba od rođenja od svega toga ima samo tuđu negu i pomoć.

„To je do pre par godina bila tabu tema u našem društvu. O tome se nije pričalo, niko nije ni tražio da se situacija promeni. Konačno su se stvari pomerile s mrtve tačke, pokreću se inicijative za izmene zakona“, objašnjava Elvira Bešlija, generalni sekretar Saveza paraplegičara i obolelih od dečije paralize Federacije BiH.

Kolika je razlika u ostvarivanju prava, najlakše ilustruju podaci o novčanim naknadama. Osoba koja je usled povrede ili od rođenja nepokretna u Federaciji dobija od države 403 konvertibilne marke, dok za isti stepen oštećenja ratni vojni invalid ima oko 1.800 maraka. Bešlija navodi da je u Republici Srpskoj stanje još gore, jer su „civilni invalidi“ do prošle godine primali svega 45 maraka naknade, a danas maksimalno 165. „Ne tražimo da se ratni invalidi izjednače s nama, već mi s njima“, dodaje Bešlija.

Kršenje ljudskih prava

Bosna i Hercegovina ratifikovala je Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom 2010. godine, čime se obavezala na obezbeđivanje jednakih prava svim osobama sa invaliditetom bez obzira na uzrok i način nastanka invaliditeta. Helsinški parlament građana Banjaluke već dve godine sprovodi projekat primene ove konvencije u praksi. „Zakoni nisu usklađeni s konvencijom, diskriminacija je evidentna“, kaže koordinator projekta Mladen Protić. „Taj problem se ne rešava jer je dosta škakljivo pitanje. Boračka populacija je u strahu da će njihova prava biti uskraćena, da će im invalidnine biti umanjene.“

Ministarstvo za ljudska prava i izbeglice BiH nadležno je za praćenje ispunjenja ciljeva konvencije. Nakon što se prikupe podaci s terena, izveštaj i preporuke javno se objavljuju, ali predložene mere nisu obavezujuće. „Ministarstvo još uvek ne prati u kojoj meri se preporuke sprovode u delo, to se može očekivati tek iduće godine“, kaže Saliha Đuderija, pomoćnica ministra za ljudska prava BiH.

„Ako već ne mogu da nas izjednače i da nam daju invalidnine, zašto nam ne odobre beneficije na struju, vodu, kupovinu određenih stvari, i to bi nam olakšalo život“, pita se Željana Došlić iz Banjaluke.

Ona je završila srednju školu za telefonistu a radila je svega šest meseci. Posao bi joj mnogo značio ali je, kaže, nemoguće doći do njega. Željana je „civilno“ slepa i prema zakonu nema pravo na prevoz do klinike. No sanitetsko vozilo ipak dolazi po nju jer je – supruga ratnog vojnog invalida.