BiH je veći izazov od Njujorka
19. jul 2018.
DW: Instalaciju „Think Freedom“ publika je imala priliku da vidi u sedam gradova regiona. Trenutno je u Zagrebu, u oktobru sledi Brisel. Ali tu nije kraj. Zašto „Think Freedom“?
Edina Selesković: Projekat „Think Freedom“ krenuo je kao reakcija na cenzuru koju sam doživela 2014. kada se u BiH obeležavalo 100 godina od početka Prvog svetskog rata. Mene je pozvao tadašnji gradonačelnik Sarajeva da dizajniram poštansku marku, što sam i učinila. No njeno štampanje iz meni nepoznatih razloga nije dozvoljeno. Želela sam tada da kroz umetnost počnemo da razgovaramo o budućnosti, da se nekako maknemo iz prošlosti, da počnemo da predstavljamo BiH na drugačiji način nego što smo to radili poslednjih dvadesetak godina.
Ta zabrana podstakla je neka moja razmišljanja, u stvari bila mi je dokaz da savremena umetnost i vizuelni sadržaji imaju dovoljnu moć ako ih neko zabranjuje. Nakon toga sam napravila instalaciju u sarajevskoj Većnici čiji je cilj bio da pokrene dijalog i da bude poruka mira koju ćemo poslati iz Sarajeva i BiH, a koja govori o povezivanju ljudi, gradova, različitih forma umetnosti, itd. Sa te izložbe je Asošijeted pres objavio fotografiju dana, a jedna skulptura sa izložbe poklonjenja je papi Franji kada je boravio u Sarajevu. Nakon toga je „Think Freedom“ od male instalacije prerastao u globalnu umetničku misiju i sada je na turneji.
Ove godine nastavljamo put po Evropi, sledeće smo u Južnoj Americi i Australiji, pregovaramo sa Kinom, da bi konačno finalna prezentacija bila u Njujorku ispred UN. Do tada ćemo imati instalaciju koja će biti sačinjena od više od 10.000 elemenata, sa više od 10.000 poruka mladih o tome što je za njih sloboda i sa publikom koju će do tada činiti više od 30 miliona ljudi.
Šta je za Vas sloboda?
Mislim da je veoma bitno da u ovom momentu počnemo da razmišljamo o tome da su nam neke osnovne slobode ugrožene i da smo u stvari došli u fazu kada sloboda i ljudska prava nazaduju, dakle idu suprotnom putanjom od one kojom bismo želeli. Mislim da svako od nas treba da razmišlja o tome šta je za njega sloboda. Ta reč je sveprisutna, ali vrlo malo razmišljamo o njoj. A dolazimo u situaciju kada više apsolutno nismo sigurni da li bi trebalo da zatvorimo vrata prema svetu ili da ih otvorimo.
Za mene je sloboda u ovom momentu i kroz ovaj projekat, pojam o kojem moramo da razgovaramo. A ja razgovaram sa mladim ljudima, srednjoškolcima, zato što mislim da su oni dovoljno odrasli da spoznaju tako velike koncepte, a još uvek nisu dovoljno obeleženi vaspitanjem, medijima, politikom. Za mene je dakle sloboda moći da se razgovara sa što više ljudi, da se što više ljudi podstakne na to razmišljanje i pokrene dijalog koji mislim da je veoma bitan, jer mislim da smo na pragu vremena kada ćemo se jednog jutra probuditi i više nećemo imati slobode koje sada uzimamo zdravo za gotovo.
U projektu „Think Freedom“ učestvuju i mladi ljudi koji ostavljaju svoje poruke o miru i slobodi. To su do sada međutim bili mladi ljudi koji su odrasli u zemljama bivše Jugoslavije i čije su odrastanje obeležili sukobi i ratovi. Šta primećujete u radu sa njima?
Gde god dođemo razgovaram s mladim ljudima prvenstveno o kulturi i umetnosti, i tome na koji način ona može da bude alat komunikacije, alat da oni nekako podignu svoj glas. Mogu vam reći da su njihova razmišljanja veoma različita, čak se ne razlikuju po gradovima koliko se razlikuju po socio-ekonomskom bekgraundu iz kojih deca dolaze. U Njujorku ćemo 2020. godine objaviti publikaciju sa svim porukama i tada će biti prilika da se možda napravi neki zaključak.
Neke Vaše kolege umetnici veoma su kritični prema ulozi Ujedinjenih nacija u odnosu na brojne konflikte u svetu, kako one iz prošlosti, tako i aktuelne. Da li je poslednja destinacija na kojoj će se zaustaviti „Think Freedom“ svojevrsna kritika na račun UN?
Slučajno ili ne, ta lokacija gleda na ulaz u Ujedinjene nacije. Ja bih veoma volela da moje kolege nekako više dignu glas o stanju u kojem se sva naša društva nalaze – BiH, istoka, zapada, SAD... Mislim da umetnički odgovor na sve što se dešava u svetu nije adekvatan. Mislim da humorističke skulpture Trampa nekako stvaraju humor od jedne jako opasne situacije koja nas vodi u budućnost koju mi više ne možemo ni da sagledamo. Mislim da je umetnost ta koja može da utiče na društvo, umetnost je u istoriji uvek bila ta koja je pokretala razmišljanja celog društva na jedan drugačiji način.
Veoma bih volela da se umetnici iz celog sveta udruže, da nađu načina da se približe publici, jer publika je na neki način odstranjena od savremene umetnosti, pogotovo u velikim umetničkim centrima kao što je Njujork gde smo prestali da obraćamo pažnju na publiku i postali sami sebi dovoljni. U međuvremenu nas je publika marginalizovala tako da se čini da savremena umetnost jeste nešto što pripada samo eliti. Zato bih volela da sve moje kolege na neki način dignu svoj glas i počnu da budu na neki način vođe drugačijeg promišljanja, vođe u okretanju publike prema sagledavanju toga gde nas sve ovo vodi. UN imaju mnogo svojih problema, kao i svi drugi establišmenti, ali kakav bi svet bio bez njih.
Znači li ta kritika prema umetnicima i da ih smatrate suodgovornim za stanje u svetu koji potresaju brojne krize?
Nakon svega što se desilo sa izborom Trampa kao predsjednika i činjenice ko ga je birao, meni to dokazuje da smo totalno izgubili dodir sa širom publikom, da smo totalno izgubili tu vodeću ulogu u promišljanjima – ne samo umetnici, već i drugi ljudi koji se bave intelektualnim radom.
Čime to objašnjavate?
To je problem koji je veoma kompleksan. Mi smo nekako stvorili okruženje u kojem se osećamo udobno i nismo spremni za dijaloge u kojima se osećamo nesigurno. Ljudi kažu da ovo što ja radim, uključujući i projekat „Think Freedom“, jeste anti-establišment. Ali ja mislim da svaki dobar establišment mora da pronađe svoj način kada će krenuti da se menja.
Vi ste se nakon 25 godina provedenih u Njujorku odlučili da se barem delom vratite u BiH, tako da danas živite na relaciji Njujork-Tuzla-Sarajevo. I takva delimična vrsta povratka u BiH danas je vest – u pravom smislu te reči – s obzirom na to da smo svedoci masovnih odlazaka. Kakav je Vaš savet mladim ljudima koji napuštaju BiH?
Ja sam u BiH našla ono što u Njujorku nisam mogla da nađem: partnera, ljubav, porodicu, nešto što me obogaćuje. Mislim da BiH ima mnogo bolji odnos prema porodici, prema porodičnom životu, nego što to imaju SAD, pogotovo veliki gradovi, kao što je Njujork. Moj atelje i dalje funkcioniše u Njujorku. U ovom momentu se meni BiH čini kao veći izazov nego Njujork i kao mnogo bolje mesto za porodični život. Mislim da je to apsolutno bogatstvo koga mi nismo svesni.
Vama je BiH veći izazov, ali hiljadama ljudi je ona mesto s koga treba otići.
Ne možete onome ko želi da ode reći da treba da ostane. Mislim da treba putovati, treba videti što više. Ali ja bih veoma volela da razmislimo, da tu energiju, trud, zalaganje, efikasnost, odnos prema državi koju bi morali da upotrebimo u svakoj drugoj zemlji Zapadne Europe i SAD da bi opstali, da to isto primenimo ovde u BiH. Kada bi se to dogodilo, ova zemlja bi zaista procvetala. Dakle veoma mi je teško da razumem zašto smo spremni da uložimo ogromnu količinu truda, da radimo mnogo efikasnije i bolje, da doprinosimo drugim zemljama, a nismo to spremni ovde.
Tema migracija je apsolutno jedna od glavnih tema trenutno. Vi promovišete slobodu. Kako gledate na granice, žice, zidove kojih je sve više, počevši od Evrope do Amerike?
Čini mi se da su svi zbunjeni time što se dešava i da apsolutno nemaju rešenje. Dakle Amerika, koja je država migranata, sada se jako boji nove migracije i boji se da će joj se desiti ono što se dešava sa Evropom. Migracije su konstantne, one su jednostavno deo ljudske istorije. Ne znam zašto ne možemo na drugačiji način da promišljamo o svemu tome. Mislim da je jako teško sprečiti ljude da idu tamo gde žele, a pogotovo ako napuštaju neke tragične situacije. Mislim da Evropa i dalje ima neku borbu sa rasizmom, sa drugim civilizacijama i mislim da još nema rešenje.
Skoro uvek Vas pitaju za poređenje između umetničke scene u Njujorku i u BiH što je naravno, kako ističete, nemoguće porediti. Međutim, koje su to lekcije koje nosite iz SAD,a koje bi bilo moguće primeniti na Zapadnom Balkanu?
Ja na Njujork gledam kao na grad u kojem sam na neki način odrasla i u kojem sam mnogo toga naučila. Lekcija koju prvu morate naučiti u Njujorku je da ne postoji konkurencija i takmičenje sa bilo čim što je oko vas. Tu nikada ne možete biti ni najružniji, ni najbogatiji, ni najlepši, ni najsiromašniji. Njujork je grad u kojem se takmičenje odvija samo sa samim sobom. Jedina borba je samo da ostvarite svoj potencijal koji dolazi iz vas, a nešto postoji iza svakog. Tržište je toliko veliko da zaista svako može da nađe svoje mesto pod nebom i može da ostvari svoje snove. Njujork to konstantno dokazuje. Ja bih veoma volela da mi u BiH prestanemo da se takmičimo sa ljudima oko nas, odnosno da prestanemo da se takmičimo na neki negativan način. Svet u Njujorku funkcioniše tako da, umesto konkurencije, stvara zajednicu koja umetnike povezuje jedne s drugima.
Edina Selesković rođena je u Tuzli. Diplomirala je na akademiji Corcoran School of Art u Vašingtonu, nakon čega se preselila u Njujorku gde i danas njen atelje. Izlagala je na više od 50 samostalnih i grupnih izložbi. Živi na relaciji Njujork-Tuzla-Sarajevo.