„Biku treba reći i dobar dan i laku noć“
26. jul 2017.
U hladovini šestanovačkog krša, desetine bikova mirno čekaju svoj red za arenu, kao da se u neposrednoj blizini ništa ne događa. Ankica Ribičić i njen otac Ante češkaju svog Mrkonju. Uskoro će i on u arenu. Tačnije po četrnaesti put. „Pobedio je, pobedio“, ponosno viče Ankica nekoliko trenutaka kasnije i vraća Mrkonju u hlad.
„Mrkonja je inače u vlasništvu mog brata koji je Norveškoj, ali ja se brinem za njega“, objašnjava nam ona, napominjući da je brat sve uživo pratio preko interneta. „Svako je otišao svojim poslom, a ja sam ostala s ocem i eto da se porodična tradicija ne prekine, sa zadovoljstvom i puno ljubavi, rado pomažem koliko mogu.“
Tradicionalno zanimanje
Osim Ankičine, još dvadesetak porodica u opštini Šestanovac bavi se uzgojem bikova, goveda, te ponešto krava. Josip Ribičić-Kuman (39) pripada trećoj generaciji koja se bavi bikovima i stokom. On je ujedno i jedan od organizatora bikijade u Šestanovcu koja je peta u kalendaru bikijada dalmatinske zagore. „Sezona traje od aprila do oktobra, a ukupno bude desetak susreta“, kaže nam Josip.
Borbe u Hrvatskoj su zakonski dozvoljene. Josip smatra da se na taj način bikovima odaje posebno poštovanje, jer mnogi od njih ne završe u klanicama već žive i do petnaestak godina. „Postoje slučajevi da su vlasnici svoje bikove šampione, nakon što bi uginuli, zakopali u dvorište, kao člana porodice“, objašnjava Josip: „Borba je njihov prirodni nagon, kao i u mnogo ostalih životinja. Od pamtiveka bi se bikovi nakon što bi, orali u polju, puštali na pašu da se pobodu, da se zna ko je najjači u selu ili kraju, a najbolji onda dobija i najbolje.“
Tokom borbi se, kaže, retko dogode nezgode, iako su uvek moguće. Zbog toga postoji ceo niz propisa: pre ulaska u arenu meri se rog. Ako je špic roga, koji može proći kroz šablon određenog prečnika, duži od osam milimetara, reže se, da bi se bikovi međusobno zaštitili od povreda. „Neko ima tanji rog, neko zašiljeniji, sve su to detalji na koje pazimo kako bismo zaštitili životinje i da borba bude što ravnopravnija“, dalje pojašnjava Josip. Često se desi da bik ne želi da se bori, no uglavnom je proces vrlo jednostavan i prirodan. Slabiji oseti da je slabiji i jednostavno se nakon kraće borbe povuče i istrči iz arene.
Ljubav prema bikovima
Redovan učesnik je i Neven Hrstić iz Drašnica pokraj Makarske. I njega smo zatekli u Šestanovcu gde su se borila njegova tri bika. On se može pohvaliti trenutno najvećim stadom na Balkanu. U vrletima Biokova trenutno poseduje 70 bikova i 150 goveda. I on je ljubav prema tim životinjama nasledio od dede i oca. „Kada vam kažem da jedan bik na dan pojede deset kilograma žita, deset kilograma sena i popije 100 litara vode, onda vam je jasno da je to skup sport koji nije baš profitabilan, već je čista ljubav prema tim životinjama“, objašnjava Neven.
On iz svoga uzgoja godišnje bira dvadesetak bikova za koje smatra da imaju dobru genetiku. Svaki njegov bik ima poseban tretman, bolju hranu, zaseban boks i svakodnevno timarenje, a potrebno je barem pet godina da bi se videlo da li je bik dobar za borbu. „Mnogo je to posla, kako se u našem narodu kaže, biku treba reći i dobar dan i laku noć, pa ako to nije ljubav i požrtvovanost, ne znam šta je“ nastavlja Neven.
I vlasnik se nekad bavio borilačkim sportovima, no adrenalin i ponos koji oseća kada je sa svojim bikom u areni, neopisiv je doživljaj. Ovakvi događaji smatra, deo su kulture i tradicije podneblja, ali posebnog stila života. Osim druženja uz arene, bikovi su ponovo spojili ljude svih krajeva i nacionalnosti. Na ovakvim mestima ponovno se sreću deca i unuci porodica koje su nekada međusobno trgovale stokom, a takva prijateljstva ostaju trajna. Kao što se nadaju da će trajati i tradicija borbi bikova.