„Bili su spremni da mi odseku glavu“
10. april 2019.
Loše stvari se uvek događaju drugima, a ne tebi samom. Otprilike tako je razmišljala Janina Findajzen kada je odlučila da otputuje u Siriju. Razlog: ekskluzivni materijal o teroristima i džihadistima u haosu građanskog rata. Kontakt s njima uspostavila je preko Laure, bivše drugarica iz škole u Nemačkoj. Laura je deset godina ranije otputovala Vaziristan, okrenula se džihadu i nikada se nije vratila u Nemačku. „To je trebalo da bude moj debitantski film, priča o prijateljstvu s Laurom“, kaže novinarka u razgovoru za DW.
Bilo je to u jesen 2015. godine. Janina je s Laurinom majkom otputovala u turski grad Antiohiju. Tamo su je sačekali krijumčari ljudi, trebalo je da je oni odvedu do Laure. Situacija na granici bila je haotična: granični službenici tuku izbeglice, u blizini padaju bombe. Laurina majka odlučila je da odustane od daljeg puta i vrati se kući. Ali Janina u poodmakloj trudnoći nastavlja put. Uprkos svim upozorenjima. „Imala sam bezbednosne garancije što mi je ulivalo sigurnost. Ali to je, gledano iz današnje perspektive, bilo naivno. Samo što sam ja na sve to tada gledala drugačije.“
Reč prijateljice kao garancija
„Postoje bezbednosne garancije za novinare. Njih je u mom slučaju poslala moja prijateljica mejlom. Sve se baziralo na poverenju. Njena reč je meni u tom trenutku bila dovoljna“, objašnjava Janina.
I to je u početku zaista i bilo dovoljno. Krijumčari su je odveli na sever Sirije, tamo je srela prijateljicu i s njom provela osam dana. Nastavile su prijateljstvo tamo gde je stalo, nakon osam zajedničkih školskih godina u Bonu. „Ona je još uvek bila moja prijateljica, poznavale smo se već dugo. Naravno, previše toga se u međuvremenu dogodilo da bih mogla da kažem da je sve bilo kao nekada, ali naš odnos je i tada bio zasnovan na poverenju. To je bio temelj našeg prijateljstva i upravo na tome je i nastala ideja o putovanju.“
Dugo su razgovarale. Janina je zatim uradila intervjue s Laurom, kao i sa jednim komandantom Al-Nusre, organizacije bliske Al-Kaidi kojoj je pripadala i Laura. To je teroristička grupa koja će je kasnije i oteti.
„Vozili smo po severu Sirije, išli do Idliba. Snimala sam kroz prozor automobila situaciju na ulicama, na različitim kontrolnim punktovima, u četvrtima koja su bombardovana.“
Kada je sakupila dovoljno materijala za film, Janina se oprostila od prijateljice i taksijem krenula ka turskoj granici. Pratio ju je jedan borac iz Laurine grupe. Neposredno pre granice auto je zaustavljen: „Još pre toga sam imala čudan osećaj. Taksi je vozio ponekad suviše sporo, ponekad suviše brzo da bi ga na kraju zaustavila grupa muškaraca s maskama i kalašnjikovima. Izvukli su vozača i suvozača iz auta i ušli u unutra. Jedan od boraca seo je pored mene. U tom trenutku osetila sam neopisiv strah, ali sam istovremeno bila potpuno mirna. Shvatila sam da ne mogu ništa da uradim.“
DW kao veza sa spoljnim svetom
Otmičari su joj stavili povez preko očiju i nastavili da voze dalje. Bio je to prvi od 351-nog dana zarobljeništva. Tokom tog vremena na svakih nekoliko meseci prebacivali bi je u drugu kuću. Promenila ih je ukupno osam. Uvek zavezanih očiju, kako ne bi primetila gde se nalazi.
Prilagodila se i radila ono što bi joj naredili. Bila je mirna, nije vikala, nije pokušavala da pobegne. Donosili su joj hranu i odeću, a sobu nije smela da napušta nikada. Kada bi je selili stavljali bi joj povez preko očiju koji je smela da skine tek u novoj kući. U jednom trenutku su joj doneli mali televizor. Kada je bilo struje gledala je program Dojče velea. To je bila njena jedina veza sa spoljnim svetom.
Kako se približavao datum porođaja, Janin je postajala sve nestrpljivija. Više puta je simulirala trudove u nadi da će je odvesti u bolnicu. Uzalud. „Otmičari su mi doveli babicu sa severa Sirije. Njoj su oteli muža kako ne bi nikome ništa ispričala. Rekli su joj da će joj ubiti muža ako se meni ili detetu nešto dogodi. To mi je ona sama tokom jedne posete u suzama priznala.“
Janina je bila uplašena, ali je ipak verovala da će sve biti dobro. Nije imala izbora, kao ni babica. „Otmičari su svakog trenutka bili spremni da mi pred kamerama odseku glavu, to je bilo potpuno jasno.“
Kako se izdrži takav pritisak? „Gledajući Dojče vele“, odgovara novinarka i smeje se. „Pokušala sam da se držim mojih najlepših sećanja. Mog detinjstva, mladosti, mog dosadašnjeg života u savršenoj bezbednosti. Takva sećanja sam prizivala svakoga dana. Prvo sam brojala sate, onda dane. U jednom trenutku sam izbrojala 100 dana.“
Put kući
Nakon 11 meseci zarobljeništva dogodilo se neočekivano: maskirani muškarci upali su u kuću. Glasno su dozivali Janinino ime i izvukli je napolje. Mlada majka bila je zbunjena, nije shvatala šta se događa. „Mislila sam da je to neka druga grupa džihadista koja želi da me preotme. Nisam mislila da je to oslobađanje, mislila sam da je to nova otmica.“
Oslobodioci su bili navodno borci jedne druge Al-Nusra grupe. Obećali su da će je osloboditi i žele da održe svoju reč – tako su joj bar rekli. Skinuli su joj povez sa očiju, zajedno sa sinom stavili u auto i odvezli je direktno na tursku granicu. Tamo su je sačekali pripadnici nemačke službe bezbednosti. Majka i dete konačno su bili na sigurnom.
Janina danas zna: krenuti u poodmakloj trudnoći u Siriju bila je to greška. Nakon povratka napisala je i knjigu o teroristima. „Pisanje mi je pomoglo da preradim ono što sam doživela“.