Birokratija protiv maloletnih izbeglica

Od jednog do drugog dana sve može da se promeni: masovna skloništa umesto dvokrevetne sobe, biti bez oslonca, umesto pomoći socijalnih radnika. Jedini razlog za takvo pogoršanje situacije je – punoletstvo. Dok je za većinu mladih 18. rođendan razlog za slavlje, za maloletne izbeglice bez pratnje to donosi dramatične promene. S punoletstvom se gubi pravo na pomoć službe za staranje o mladima. Većini izbeglica datum rođenja ne može sa sigurnošću da se utvrdi jer nemaju izvod iz matične knjige rođenih. Prema statistikama nemačkog Saveznog ureda za migracije u izbeglice, većina dece i mladih dolazi iz Avganistana, Somalije, Sirije i Pakistana. Ako prilikom ulaska u državu budu uhvaćeni bez dokumenata, uzrast ili procenjuje ili utvrđuje pomoću medicinskih testova, između ostalog i rendgenskim snimcima vilice ili kostiju korena šake.

To je vrlo diskutabilna metoda, kaže Zibejde Dujar iz azila AK u Bilefeldu: „Čak se i lekarska komora protivi takvim postupcima, jer oni ne služe ni za sprečavanje, niti za terapiju neke bolesti. Osim toga rendgensko snimanje zbog zračenja može da bude opasno.“

Pogrešni rezultati s dugoročnim posledicama

Pravnica Zibejde Dujar takođe upozorava da su procedure procenjivanja uzrasta vrlo nepouzdane. Rezultati mogu da greše od tri do šest godina. A osim toga, službama je u interesu da što manje izbeglica stigne u vrlo skupe ustanove za maloletnike, pa su rezultati često unapred jasni: „Jedan 17-godišnjak sigurno neće biti priznat kao maloletnik.“

Iskustvo iz Bilefelda i drugih gradova pokazuje da nadležni sudovi u većini slučajeva prihvataju te rezultate. Većini maloletnika tako se smanjuju šanse na pomoć službe za zaštitu mladih, kaže Dujar. Maloletnicima je vrlo teško da dokažu da su ipak mlađi.

Važan je lični kontakt

Od 1. juna azil AK u Bilefeldu nudi posebno savetovanje za maloletne izbeglice bez pratnje. Njihovi saradnici prate maloletnike kroz čitav, takozvani kliring-proces, u kojem se utvrđuje da li postoji potreba za pomoć državne službe. Posebno je važan lični kontakt sa decom i mladima, koji su zbog događaja u zemljama porekla ili zbog bekstva vrlo traumatizovani, kaže Zibejde Dujar. Ona navodi primer dece iz Avganistana koju su talibani prisilno regrutovali. Trebalo je da budu obučeni za bombaše samoubice, ali su uspela da pobegnu.

Sudbine dece i maloletnika obrađuju se u dugim razgovorima. Tada imaju vremena da nađu malo mira i da se pripreme za ročište na sudu. Azil AK i druge ustanove za pomoć, svakoj izbeglici pronalaze advokata, jer bi se sami vrlo teško snašli u birokratskoj džungli.

Kulturni šok

Takva savetovališta zahtevaju priličan broj saradnika, ali se nude širom Nemačke svim maloletnim izbeglicama. Službe u Bavarskoj, međutim, imaju malo strožiji proces: maloletne izbeglice bez pratnje se, nakon dolaska, raspoređuju u četiri kategorije. U zavisnosti od procene nadležnih, mladi između 16 i 17 godina svrstavaju se u „kategoriju 3“ i tako gube pravo na pomoć službe za zaštitu mladih, dok se drugi svrstavaju u „kategoriju 2“ i tako dobijaju bolju pomoć.

Ilona Kristel je kao honorarna saradnica u službi za socijalnu pomoć Nirnberga zadužena za više od 20 izbeglica „kategorije 3“. To praktično znači da mladi, pretežno iz islamskih zemalja, od četvrtka uveče do ponedeljka ujutru moraju da se brinu sami o sebi. Posledice mogu da budu fatalne, kaže ona: „To su deca koja nemaju iskustva sa alkoholom, niti sa ravnopravnošću žena. Ako tokom bekstva nisu doživela traumu, ovde sigurno dožive kulturni šok. S tim izaći na kraj i to sam, nije nimalo jednostavno“, kaže Kristel.

Birokratija koči motivaciju

Uz to, naravno, postoje i mnoge birokratske prepreke, žali se Andreas Majsner iz berlinskog udruženja „Evin“. Njegova organizacija brine se za veliki broj dece i maloletnika koji su kao izbeglice bez pratnje došli u Nemačku. Često je njima oduševljen: „Mnogi su vrlo motivisani i kažu da žele nešto dobro da urade sa svojim životom. Neki žele i da se vrate u svoju domovinu, ali u tom slučaju samo sa dobrim obrazovanjem ili nekim perspektivama.“ Zato ga još više ljuti što zvanične ustanove mladima oduzimaju taj elan: nerešen status prebivališta, dugo trajanje postupaka i, posebno, optužbe službenika da oni samo žele socijalnu pomoć – sve to utiče na samopouzdanje izbeglica.

„Mnogi vrlo brzo nauče jezik, brzo se integrišu u društvo i većina bez problema može da počne sa školovanjem ili studiranjem. Ali birokratske prepreke ih koče. To je frustrirajuće“, kaže Majsner.

Uspešne priče nekadašnjih maloletnih izbeglica, koje su došle bez pratnje, ali koji su uprkos tome studirali, išli u školu ili završili obuku, su najbolji argumenti za još bolje staranje o njima, kaže Andreas majsner: „Bez pomoći socijalnih radnika, pravnika, učitelja, dobrovoljaca i sportskih klubova, to, tako kažu mnogi, ne bismo postigli.“

Autori: Martin Koh / Svjetlana Rezo
Odgovorni urednik: Ivan Đerković