Biti sam i biti nepoželjan

Na početku dokumentarnog filma „U bekstvu“ (On the run), filmsko platno je prazno. Čuju se samo glasovi – advokata, saradnika Kancelarije za socijalno staranje, stručnjaka za izbeglice. Lakonski i bez emocija oni prepričavaju priče i procese kroz koje maloletne izbeglice bez pratnje, kada stignu u Nemačku, po pravilu uvek prolaze. Potom se na platnu pojavljuje scena snimljena u jednoj nemačkoj pešačkoj zoni – u gumenom čamcu sede deca, veslaju bez da iko od prolaznika na njih obraća pažnju.

Mehrdad Razi i Arjang Omrani, reditelji su neobičnog dokumentarnog filma (U bekstvu“. U njemu, naime, osim prologa, svoje priče pričaju i sama deca izbeglice. Reditelji su se susretali sa njima u Kelnu, vodili razgovore sa njima, postavljali im pitanja i pri tome ih snimali. Obojica žive u tom gradu, poreklom su iz Irana. „Mislili smo da je bolje razgovarati, odnosno pustiti decu da samu pričaju, a ne da mi pričamo o njima“, kaže Razi, muzičar i pedagog. Njegov kolega Omrani dodaje da su deca sama odlučivala o tome što će i koliko ispričati.

Prema procenama Saveznog udruženja za maloletne izbeglice, u Nemačkoj živi između 8.000 i 9.000 maloletnika koji su sami, bez pratnje odraslih, pobegli iz svojih domovina i stigli u Nemačku. Neki su izgubili roditelje, o drugima porodica i rodbina više nije mogla da se brine pa su bili prisiljeni da ih pošalju na put preko granice. Velika većina te dece dolazi iz Avganistana i Irana. U trenutku kada stignu u Nemačku iza sebe već imaju odiseju punu napora i opasnosti, situacija u kojima su morali da se kriju i često da rizikuju sopstveni život. Mnogi među njima su stradali tokom bekstva. Film „U bekstvu“ o svemu tome govori putem reči i slika koje zapravo govore dovoljno same za sebe. Neke od scena koje su snimljene naknadno, a u kojima izbeglice zamenjuju nemačka deca i mladi, snimljene su u pešačkim zonama i drugim javnim mestima kako bi gledaocima pokazali ono što se svakodnevno odvija na ulicama, „ispred nosa“ Evropljana.

Procesi koji štete i oštećuju zdravlje dece

Iako su samo bekstvo i iskustva koja na putu doživljavaju maloletnici, više nego užasni, u centru pažnje filma je nešto drugo: doživljaji dece u Nemačkoj, posebno ispitivanje ovdašnjih vlasti o njihovoj starosti. Naime, prema Konvenciji za zaštitu dece Ujedinjenih nacija, mladi mlađi od 18. godine uživaju posebnu zaštitu i prava. U Nemačkoj to na primer znači da oni moraju da pohađaju škole i da su smešteni u domovima za decu i mlade, a ne u smeštajima za podnosioce azila u kojima ionako, kako kaže jedan od njih u filmu „niko ne želi da živi“. Osim toga, kada postanu punoletni, prema nemačkom zakonu mogu da budu prognani iz zemlje. Samim tim, neki kojima je zaista 18 godina, iz straha od progona tvrde da su mlađi.

Ali ni to nije sve. Ukoliko postoji sumnja u njihove navode po pitanju starosti, kancelarija za socijalno staranje podvrgava ih jednom posebnom testiranju. Reč je o rendgenskom snimanju kostiju šake – testu koji je itekako kontroverzan i koji se prema mišljenju stručnjaka kosi sa lekarskom etikom.

Drugi pregled kojem deca moraju da se podvrgnu je pregled polnih organa. Iako ni rezultati tog testa ne dokazuju gotovo ništa, taj pregled se i dalje sprovodi. Osim toga, nemačke vlasti pri tom ne vode niti računa oko toga da muslimansku decu bar pregledaju lekari istog pola. Kako se vidi u filmu, time se sramota te dece samo još više pogoršava, a pregled nanosi dodatne posledice po njihovo psihičko zdravlje.

Kritika humanitarnih radnika

Klaus-Ulrih Prels, jedan od rukovodilaca kelnskog Udruženja veća izbeglica, ocenjuje da su takvi medicinski pregledi neljudski i skandalozni, i tvrdi da deca takva ispitivanja „nikada neće moći da zaborave“. On odavno traži ukidanje tih pregleda, ali do sada su njegova nastojanja bila uzaludna. Troškovi smeštaja maloletnih izbeglica u (nemačke) domove za decu, državu košta mnogo novca tako da vlasti pokušavaju sve kako bi smanjile izdatke.

Klaus-Peter Felmeke iz kancelarije za socijalno staranje u Kelnu pak tvrdi da je utvrđivanje starosti nužno i nezaobilazno. „U slučajevima kada sumnjamo u navode, moramo da zatražimo to ispitivanje. Neki naime imaju već 26 godina, a tvrde da su maloletni“, kaže on.

On dodaje da adolescenti imaju sasvim druge potrebe od maloletnika i da njihov smeštaj u dom nije „dobar ni za decu koja tu žive“. Felmeke navodi da se ta Kancelarija ipak u međuvremenu nalazi u pregovorima sa raznim klinikama i bolnicama kako bi se ubuduće starost ipak mogla ustanoviti nekim alternativnim metodama, u svakom slučaju, „bez snimanja rendgenom“.

Osećaj nepoželjnosti

Osim svega toga, maloletne izbeglice u Nemačkoj stalno se konfrontirane sa osećanjem da su nepoželjna i pate i od osećanja krivice zato što se uopšte tu nalaze. Do koje mere sumnjičavost i nepoverenje mnogih Nemaca povređuje njihova osećanja, u filmu iznosi i jedna devojčica koja kaže da niko ne napušta svoju zemlju zbog malih problema. A Husein, izbeglica iz Avganistana na kraju filma kaže: „Mnogi među nama su zaista mlađi od 18 godina.“

Mehrdad Razi i Arjang Omrani nadaju se da će njihov film pomoći u boljem razumevanju dece izbeglica koji su svoju domovinu napustili sami, bez pratnje roditelja ili drugih članova porodice. „Oni se zaista nalaze u teškom položaju. Ali mnogo toga bi ipak moglo da se promeni i olakša, pogotovo što se tiče birokratije“, kaže Omrani.

Autori: Filip Jedike / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković