Bizarne pornografske priče iz konc-logora

Taj bizarni fenomen malo je poznat širokoj publici. Pornografija i holokaust – to su pojmovi koje se teško mogu dovesti u vezu. Upravo tako se, međutim, zove (u nemačkom prevodu) film koji se od 30. decembra prikazuje u odabranim nemačkim art-bioskopima. Reč je o dokumentarcu koji je režirao 38-godišnji Izraelac Ari Libsker.

Njega je zanimalo to kako je bilo moguće da upravo u zemlji njegovih dedova 60-tih godina prošlog veka počnu da izlaze pornografske knjižice sa radnjom smeštenom u koncentracione logore nacista? Koji su bili motivi njihovih autora? Sa kojim objašnjenjem su objavljivali te stvari?

Seksi čuvarice muče logoraše

Nacisti su logore za ratne zarobljenike često zvali „Štalags“. Tako se zove i film u izraelskom originalu, a tako su se zvale i pornografske knjižice. One su razbile dva tabua – bila je to prva pornografska literatura u Izraelu i prvo javno suočavanje sa strahotama holokausta u toj zemlji.

Fiktivne priče o stražarkama u koncentracionim logorima koje muče i seksualno zlostavljaju zatvorenike, većinom savezničke vojnike, počele su da izlaze za vreme suđenja Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu 1961. godine.

Tokom tog procesa izraelsko stanovništvo po prvi put je imalo priliku da spozna stvarne razmere nacističkog terora. Pošto je suđenje bilo prenošeno na radiju, široka javnost prvi put je mogla da čuje i svedočenja preživelih.

Libsker je u svom filmu razgovarao s čitaocima, naučnicima i autorima pornografskih knjižica. Iz tih razgovora proizlazi da je tema holokausta erotizovana da bi javnost uopšte mogla da se suoči sa svim tim strahotama.

Terapija za traume

Toj tezi u prilog govori i činjenica da su svi autori bili deca žrtava holokausta i da su i sami preživeli svakakve strašne stvari. Ne može se zato sa sigurnošću reći da oni nisu imali dovoljno poštovanja prema žrtvama i njihovim sudbinama. Naučnici u filmu ukazuju na terapijski učinak erotizovanja nekog strašnog iskustva u mašti – to na prvi pogled zvuči kao kontradikcija, ali može, smatraju oni, da pomogne traumatizovanim osobama da sa teretom koje ih pritiska uopšte mogu da nastave da žive.

Kritičari hvale ton i atmosferu filma: Libsker se u obradi te osetljive teme odlučio za umereni ton i konvencionalna sredstva, pa film nikada ne „sklizne“ u jeftinu pornografiju. Zameraju mu samo to što je previše skrojen za izraelsku publiku, jer je u njemu teško pohvatati sve konce bez dovoljno znanja o nacizmu, Ajhmanu i izraelskoj kulturi.

Autorka: D. Dragojević (dpa, sueddeutsche.de)

Odg. ur: I. Đerković