Božić u povratničkom selu

Božić je vreme kad Johovac u Posavini nakratko oživi kao u nekadašnja vremena. Na proslavu praznika stižu unučići, snaje, sinovi ... Peče se pečenica.

- Ja sam Marija, braco je Marko. Mi smo iz Broda (Hrvatska).

- A zašto ste u Johovcu, u Bosni?

- Zbog Božića i da vidimo baku i dedu.

- Da li je lepše u Brodu ili Johovcu?

- U Brodu.

- Zašto?

- Zato što ima puno dece

Marija i Marko Lozančić nekoliko puta godišnje dolaze u Johovac, hrvatsko selo u blizini Doboja (RS) i za igru mogu računati samo na četiri devojčice i dečaka koji tu žive, a nekada ih je bilo blizu 500. Ove brojke najbolje ilustruju nestajanje ovog i drugih posavskih sela.

Johovac oživi samo tokom raspusta i praznika

Njihov deda Jure Lozančić sa bakom Jelom jedni su od 60 meštana u selu gde je pre rata živelo 1700 stanovnika.

„Leti se broj stanovnika poveća jer deca i unuci dolaze iz dijaspore, a zimi se ponovo sve utiša“,govori Jure dok vrši poslednje pripreme oko pečenice.

Zvonimir Križić sa sinom Jozom okreće ražanj. Na tranzistoru izvorna muzika. „Ovo nije moja kuća, bratova je, moja je ona obnovljena", pokazuje Zvonimir na uređenu dvospratnicu. "Živim od poljoprivrede i imam malo penzije, držim svinje, traktora nemam sve treba platiti, oranje, drljanje. Vratio sam se 2002. godine. Radi se, bori se, ako hoćeš raditi možeš živeti, ako nećeš, ne možeš nigde. Sa svima sam dobar, dolaze mi Srbi, Bošnjaci, ja odem njima, sve je normalno. Sin, snaha i unučad su u Hrvatskoj, dođu posete me, obavimo Božić, Uskrs, Duhove..."

U ime sina govori kako će se on vratiti čim deca završe školu a on ode u penziju. Jozo se smeje i potvrđuje: „Od 1992. godine sam u Zagrebu. Tamo sam sve stvorio, ovde provodim oko tri meseca godišnje, kada god imam slobodno vreme dolazim. U Zagrebu živim, radim na Hrvatskim železnicama, imam četvoro dece koja idu u škole, dvoje je na fakultetu, Zvonimir je sedmi razred i nosi dedino ime. Nadam se da ću ovde provesti ostatak života. Za osam godina ću u penziju. Sav je moj život je Johovac. Imam dvadesetak rođaka i prijatelja koji slično razmišljaju“, priča dok pazi da pečenica ne zagori.

„Niko nas ne dira i odmah nam je lepo“, govori Zvonimirova supruga Ruža. „Mi smo došli u ruševinu, to bi samo lud došao kao mi. Ali ja hoću na svoje. A ostali, dođu samo za praznike. Sve je to po Zagrebu, Brodu , Nemačkoj, nikada ih nema“, govori setno.

"Mladi se neće vratiti..."

Anto Križić je predsednik Mjesne zajednice Johovac. U dvorištu se igra sa psom, u garaži parkiran automobil sa zagrebačkim tablicama.

„Praznična je atmosfera, svi se raduju dolasku dece, nadaju se da su slobodni i da će doći. Imam tri sina, četvoro unučadi, najstariji i najmlađi su stigli. Svi su u Zagrebu.“ Anto ne veruje da će se bilo koje od njegove dece vratiti u Johovac.

„Ovde nema posla, nikakvih uslova za život. Ovde ima četvoro osnovaca i 15 srednjoškolaca. U osnovnu školu idu u obližnje bošnjačko selo Kotorsko a srednjoškolci u Doboj“.

„Najčešće reči koje čujete u Johovcu su sin, kćerka, snaha, unučad, Božić, Zagreb, Brod, Nemačka. U selu je 90 obnovljenih kuća koje su posećene samo za praznike, ovde nema perspektive“, kaže predsednik Križić. Johovac, Bukovac, Komarica i Vranduk su deo Fočanske župe, gde su i izmolili ponoćku.

A onda, posle Božića, na prozore devedeset obnovljenih kuća ponovo će se navući zavese, utihnuće selo, a dim iz odžaka će prestati da se vije - do sledećeg praznika.