Bojko – dete ulice i briselski odlikaš

„Država je propala. Dakle ponovo mora da dođe dete ulice iz Bankje, da se u kući ponovo uvede red.“ Tim rečima je Bojko Borisov pred početak svog drugog mandata opisao stanje u zemlji i zadatak koji je pred njim. Svoj imidž bugarski premijer neguje na, ponekad, čudan način.

Borisov koji je odrastao u Bankji, predgrađu Sofije, često koketira sa svojim skromnim poreklom, tako što recimo za sebe kaže da je „dete ulice“. Pre izvesnog vremena sreo sam ga ispred jednog radijskog studija u Sofiji. On je ulazio, ja sam bio na izlasku. „Zdravo, već smo se jednom sreli, ja sam Aleksandar Andrejev sa Dojče velea.“ Premijer mi je čvrsto stegao ruku, ortački mi se obradio sa „ti“ i predstavio: „A ja sam Bojko Borisov iz Bankje.“

Bojko, ortak iz kraja: to je nešto što se podrazumeva, na čemu Borisov temelji svoju vladajuću filozofiju. Zvuči simpatično, tako i jeste – iako implicira politički pogled na svet koji nije bez mane. Jer na ulici vladaju jači. Oni određuju pravila igre i slabiji ih slušaju.

I na međunarodnom nivou Borisov zna gde jaki sede – naime u Briselu, u Berlinu (Borisov na radnom stolu ima sliku Merkelove), u Vašingtonu i u Vatikanu. U razgovoru sa britanskim premijerom Dejvidom Kameronom, Borisov je ponosno rekao: „Trojica papa su me pogladila po glavi!“ Legendarni su i poljupci u čelo kojima ga uvek iznova časti predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker.

Kvote – ali i bodljikave žice

„Moj zlatni dečak“, zove ga Junker. I zaista Borisov je briselski odlikaš među premijerima zemalja srednje i istočne Evrope. Državne finansije su korektne. Bugarska je takođe prihvatila obavezujuće kvote za raspodelu izbeglica u Evropi, za razliku od Poljske, Mađarske, Češke ili Slovačke. Borisov čak poziva druge zemlje srednje i istočne Evrope na više solidarnosti kada je reč o izbegličkom pitanju.

Ali Bugarska istovremeno intenzivno podiže ograde na granicama sa Turskom i Grčkom. Bugarska granična policija veoma je oštra prema ilegalnim migrantima. Zloglasni su i bugarski dobrovoljci, „lovci na izbeglice“, koji kao građanska straža hvataju došljake i za to imaju podršku među stanovništvom. Borisov je u kratkom vremenskom razmaku o tome imao izneo potpuno različite stavove. Najpre se zahvalio „patriotama“ koje „pomažu državi“. Kasnije je izjavio da neće tolerisati paramilitarne grupe, koje krše zakon. Prvi stav se dopada mnogim Bugarima, drugi EU.

Borisov se pridružio sankcijama protiv Moskve, iako je bugarsko stanovništvo izrazito prijateljski nastrojeno prema Rusiji. Odustao je i od unosnog projekta izgradnje gasovoda Južni tok, zato što je to želeo Brisel. U znak priznanja, Junker je u svom kabinetu uramio papirnatu salvetu na kojoj je Borisov skicirao Južni tok.

„O takvim stvarima moraju da odluče veliki šefovi, ne mi“, kazao je nedavno Borisov, ovog puta povodom izbegličke krize. Procena je simptomatična – nikako nelogična: mala Bugarska jedan je od najvećih neto-primalaca novca EU, dakle razumljivo je što premijer salutira u Briselu i Vašingtonu i daje da ga ljube u čelo.

Novac kao instrument moći

Kod kuće je Borisov sasvim drugačiji. Napadač, amaterski fudbaler, „tigar iz Bistrice“ za svoju ekipu uvek daje odlučujuće golove – klizeći start protiv Borisova za protivničke igrače nije preporučljiv. Vladu vodi gvozdenom rukom, neslaganje je doduše dozvoljeno, ali na kraju šef odlučuje. Sam Borisov to ovako formuliše: „Ukoliko želite da podnesete ostavku, molim vas uradite to svi zajedno, jer inače će nastati cirkus u parlamentu.“ Ministre smenjuje kako mu je volja. Naročito ga zanimaju resori u koje stiže najviše evropskog novca.

Uz pomoć evropskih fondova, ne samo da može da se predstavi kao velikodušni otac nacije, koji svoje podanike svakodnevno usrećuje novim auto-putevima ili stanicama metroa, a ima uticaj na medije koji se finansiraju od projekata EU ili zavise od reklama. Zato nije čudo što građani Bojka već za doručak dobijaju serviranog na više televizijskih kanala – istovremeno i uvek uživo, šale se Bugari.

Posmatrači prilika polaze od toga da je novac EU instrument moći koji Borisov daleko od javnosti vešto ulaže u poslovne i političke krugove. Takve pretpostavke međutim nisu dokazane.

U pojedinom depešama američke ambasade u Sofiji, koje je objavio Vikiliks, navodi se da bivši telohranitelj Borisova – koji je svojevremeno čuvao i poslednjeg bugarskog diktatora Todora Živkova posle svrgavanja 1989. godine – ima najbolje kontakte u kriminalnom miljeu. Doduše te depeše su stare već šest godina.

I pored svega toga – ili upravo zato – mnogi Bugari vole svog Bojka, dete ulice, koje, kako sam kaže, „sa komadom hleba sa mašću zajedno sa ortacima na poljančetu juri loptu“.