Bolje dobrovoljni, nego prisilni povratak

Birokratsko sprovođenje odluka ponekad je prilično neefikasno. Ako se nekom potražiocu azila odbije molba, nemačka Služba za strance šalje pismo u kojem ga obaveštava kog dana će poslati službenika koji će doći po njega, smestiti ga u avion i vratiti tamo odakle je došao. Upadljivo često se dešavalo da u tom terminu policija dođe i na navedenoj adresi ne zatekne nikog. Iskustva te vrste bila su gotovo pravilo. Sada je to promenjeno. Nema više saopštenja o tome kada će policija doći po potražioce azila koji moraju da se vrate svojim kućama. Zbog toga mnogi sami napuštaju zemlju i za to postoje dobri razlozi.

Zabrana ulaska u Nemačku?

Čak 80 do 90 odsto migranata kojima su odbijeni zahtevi za azil, u međuvremenu se dobrovoljno vraćaju u zemlje porekla – to je za DW potvrdila i portparolka Ministarstva unutrašnjih poslova Severne Rajne Vestfalije. Pre svega su ljudi sa Zapadnog Balkana ti koji sve češće procenjuju prednosti i mane njihove bezizgledne potrage za azilom u Nemačkoj. Ukoliko rizikuju prisilno vraćanje, dobiće oznaku u pasošu koja im zabranjuje da ponovo dođu u Nemačku.

Ukoliko Albanci, Kosovari ili Bosanci dobrovoljno napuste Nemačku, oni neće dobiti zabranu ponovnog dolaska u Nemačku. Upravo to je najvažniji razlog zbog kojeg oni napuštaju zemlju, objašnjava Gerd Linig iz Savetovališta za povratnike u Štutgartu. Samo u Štutgartu zabeleženo je 250 takvih „povratnika“ – s tendencijom rasta. Jer onaj ko dolazi sa Zapadnog Balkana, nema nikakve šanse da dobije azil.

Programi razvoja kao stimulans za povratak

Prema podacima kojima raspolaže vlada u Berlinu, 200.000 ljudi dužno je da napusti Nemačku. Prisilno vraćanje je, međutim, skupo. To potvrđuje i primer evropske Agencije za zaštitu granica Fronteks. Jedan čarter-let od Hamburga do Prištine u julu je koštao skoro 100.000 evra i to za samo 97 povratnika koje je pratilo 89 službenika! S obzirom na takav logistički, finansijski i kadrovski poduhvat, nemačke savezne države, ali i vlasti na saveznom nivou, odlučile su da ulože napore i pokrenu dobrovoljni povratak.

Međunarodna organizacija za migracije (IOM) ponudila je odgovarajući projekat. Ona konkretno nudi Program za unapređenje povratka REAG/GARP, koji je finansiran sa nemačkog saveznog i pokrajinskih nivoa, kao i od strane Evropske unije. Reč je o finansijskoj pomoći za kupovinu avionskih, voznih ili autobuskih karata, kao i mala pomoć za život nakon povratka.

Jedna porodica može da dobije maksimalno 900 evra takve pomoći, a visina pomoći određuje prema zemlji iz koje izbeglice dolaze i u koju se odmah vraćaju. Izbeglice iz zemalja Zapadnog Balkana sa kojima postoji bezvizni režim, na tu finansijsku pomoć nemaju prava. Od januara do septembra ove godine 22.400 izbeglica iskoristilo je pomoć iz tog programa. Nemačke savezne države izvestile su da je broj dobrovoljnih povrataka četiri puta veći od prisilnih.

Socijalna pomoć do kraja meseca

Odluku o dobrovoljnom povratku izbeglice koje nemaju šansu da dobiju azil donose pre nego što im stigne zvanična odbijenica, kaže Mihael Loric, referent za pitanja izbeglica u okrugu Ortenau, na jugozapadu Nemačke. „Onaj ko se javi nakon što je primio odbijenicu za azil, prokockao je šansu za finansijsku pomoć za povratak u svoju domovinu“, kaže on za DW. Okrug Ortenau sa 412.000 stanovnika nedeljno beleži po 250 novih izbeglica, uz već pristiglih 2.500. Kako bi im olakšali povratak kući, vodeći ljudi u okrugu dosetili su se da do kraja meseca plate socijalnu pomoć svakome ko odluči da dobrovoljno ode. Takođe, sve ono što izbeglice u međuvremenu poseduju, besplatno im se prevozi u domovinu.

„Uz sve navedeno, opcija da bi jednog dana ponovo mogli da se vrate u Nemačku, posljednji je adut prilikom donošenja odluke o dobrovoljnom napuštanju zemlje. Ako dozvole da dođe do prisilnog vraćanja, onda pravo na tu opciju više nemaju“, kaže Loric. „Ti ljudi su veoma dobro informisani i upućeni u diskusiju oko zbrinjavanja izbeglica, a posebno u detalje o tome koliko im to donosi novca.“