Mnogo se proteklih sedmica govorilo o stanju u nemačkim fabrikama za preradu mesa. Mnogo toga o čemu se dugo znalo ili se verovalo da se zna, pandemija korone je svom oštrinom vratila u sećanje: iscrpljujući rad za mizerne plate, kolektivni smeštaj daleko od bilo kakvih higijenskih standarda. Pogođeni su pre svega radnici iz istočne Evrope, većina njih iz Rumunije i Bugarske. Reč je o modernom robovlasništvu u sred Evrope.
Tri godine se na evropskom nivou raspravlja o tome kako u jednoj drugoj privrednoj grani ukinuti „moderno ropstvo“. Za taj izbor reči se u svakom slučaju odlučio Nemački savez sindikata onda kada je izašao na evropske ulice u borbi za poštene uslove rada za više od tri i po miliona vozača kamiona. Sada se čini da je ta borba odlučena. U svakom slučaju, Evropski parlament sada je otvorio put za nova pravila u saobraćajnoj industriji.
Ali ako sada pomislite da to znači bolje uslove rada za (najčešće) muškarce za volanom, onda je to potpuno pogrešno. Otkako je Evropska komisija u proleće 2017. godine stavila na sto svoje predloge, došlo je do žestokog sukoba između država-članica Unije.
Linije fronta protežu se pre svega između Nemačke, Francuske i država Beneluksa na jednoj strani, a na drugoj duž istočnoevropskih i baltičkih država. Poljska, Bugarska i Litvanija, između ostalih, prebacuju svojim komšijama na Zapadu da žele pre svega da zaštite svoja špediterska preduzeća – da podstiču protekcionizam. S druge strane, oni na Zapadu odgovaraju da je reč o konkurenciji koja nije fer – zbog damping plata u špediterskoj industriji kojom upravljaju prvenstveno istočnoevropske firme.
Koliko je stanje zamršeno postaje jasno kada se vidi da su špediterske kompanije iz zapadne Evrope osnovale ćerke-firme u Rumuniji ili Bugarskoj kako bi svoje zaposlene slale na put uz plate uobičajene u tim zemljama.
To ima ogromne posledice: više od 70 odsto prevozničkih usluga u Evropi obavljaju ljudi iz istočne Evrope, što potvrđuju i brojke Evrostata. Ako bi sada trebalo da bar u određenoj merui budu isplaćivane „fer plate“, onda to, činjenica je, većina istočnoevropskih firmi sebi ne može da priušti. Onda bi bugarske (ili rumunske ili letonske) kamiondžije doduše bile oslobođene „robovlasništva“, ali bi istovremeno i izgubili svoj posao. To objašnjava žestok otpor novim pravilima ljudi sa istoka Evrope.
Ali da nešto mora da se uradi s radnim uslovima na evropskim putevima postalo je jasno u jesen prošle godine nakon strašne nesreće u kojoj je, u blizini Londona, pronađeno 39 leševa u jednom kamionu s bugarskim registarskim tablicama. Na pitanje o mogućoj bugarskoj saodgovornosti, premijer te zemlje je rekao da kamion nakon registracije 2017. godine nikada više nije ni bio u Bugarskoj.
Tako je i na otvorenom moru, gde najveći broj brodova plovi pod zastavom neke poreske oaze. Na evropskim putevima se takođe „stavljaju zastave“, samo što one stižu sa istoka Evrope. Da, to bi se moglo nazvati protekcionizmom. No važnije je da se poboljšaju neopisivi radni uslovi tih nomada novog doba – iako neke istočnoevropske zemlje žele da podnesu tužbu protiv novih pravila: Potrebni su bolji radni standardi za vozače kamiona na dugim relacijama i bolje plate. Ako to ne bude funkcionisalo u toj privrednoj grani, onda to neće da funkcioniše ni u mesnoj industriji.