Bolne tačke u sporu sa Iranom

Kompromis u dugogodišnjoj svađi oko iranskog nuklearnog programa trebalo bi postići najkasnije do sledećeg ponedeljka, 24 novembra 2014. Predstavnici međunarodne zajednice i Irana zacrtali su taj rok pre godinu dana, u okviru prelaznog sporazuma koji je postignut u Ženevi.

Sada su predstavnici takozvane Grupe 5+1, koju čine pet stalnih članica Saveta bezbednosti i Nemačka, ponovo za pregovaračkim stolom sa delegacijom Irana. Od ove runde razgovora očekuje se mnogo. Iako su male šanse da će pregovori sasvim propasti, potpuno usklađivanje stavova još uvek je daleko – naime, nužno je pronaći rešenje za dva ključna sporna pitanja, kao i nekoliko manje važnih pojedinosti.

Obogaćivanje uranijuma

Iran trenutno poseduje približno 19.000 centrifuga, od koji se oko polovina koristi za obogaćivanje uranijuma. Preostale centrifuge još nisu puštene u rad. Po podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), oko hiljadu centrifuga pripadaju najnovijoj generaciji takvih mašina, što ih čini posebno efikasnim. Teoretski, iranski pogoni mogli bi da se koriste i za brzu proizvodnju uranijuma za atomsko oružje. S druge strane, Iran naglašava da su i najmodernije centrifuge deo mirnodopskog nuklearnog programa.

Obogaćivanje uranijuma najvažniji je kamen spoticanja između Irana i zapadnih zemalja. Po tom pitanju, Rusija bi mogla da odigra ključnu ulogu. Naime, Moskva i Teheran su prošle nedelje potpisali sporazum po kome Rusija dobija pravo da izgradi osam nuklearnih postrojenja u Iranu. Osim toga, Rusija bi trebalo da isporučuje šipke nuklearnog goriva za snabdevanje postrojenja.

Sudeći po nezvaničnim informacijama, Teheran je nedavno signalizirao da je spreman da ustupke i čak uslovno prihvatio mogućnost da pošalje veliki deo svojih zaliha uranijuma u Rusiju na skladištenje. U tom slučaju, moguće je čak i da bi se proces obogaćivanja uranijuma mogao odvijati u Rusiji, pod stalnom kontrolom Međunarodne agencije za atomsku energiju. To bi donekle umirilo strahove delova međunarodne zajednice, jer bi pod takvim uslovima eventualna proizvodnja atomskog oružja u Iranu morala da potraje znatno duže.

Ukidanje sankcija

Iran želi neodložno podizanje embarga i kaznenih mera. Istovremeno, međunarodna zajednica želi da se najpre se uveri da Iran ni kom slučaju neće imati mogućnost da stvori atomsku bombu. U tom uskom međuprostoru, pregovarači moraju da pronađu put duž koga će se smenjivati ustupci Irana i postepeno ukidanje sankcija. Pri tome se mora prevazići značajan otpor na obe strane. U Iranu postoje konzervativni krugovi koji se protive ublažavanju stavova jer nisu zadovoljni tempom ukidanja sankcija.

Povrh toga, uticajne grupe kao što je Revolucionarna garda, navodno imaju direktnu korist od zapadnih sankcija, jer kontrolišu uvoz i izvoz, kao i ilegalni protok robe. Na drugoj strani, vlasti u Izraelu i američki republikanci upozoravaju da Iranu ne treba prebrzo popuštati.

Reaktor teške vode Arak

Oko jednog pitanja vlada sloga, a to je budućnost reaktora teške vode u Araku. Za razliku od drugih nuklearnih postrojenja, takav reaktor može da koristi neobogaćeni uranijum kao gorivo. Iran poseduje velike zalihe prirodnog uranijuma, što ga čini posebno privlačnim za eksploataciju. Istovremeno, kada se on koristi, dobija se više plutonijuma nego kod reaktora koji rade sa obogaćenim uranijumom, a taj plutonijum se može koristiti za proizvodnju atomskog oružja. Predstavnici međunarodne zajednice zato zahtevaju da se reaktor preradi tako da daje manje plutonijuma.

U skladu sa dogovorom iz Ženeve, Iran je zamrzao svoje obogaćivanje uranijuma, pauzirao gradnju reaktora u Araku i dopustio strože međunarodne kontrole svojih nuklearnih postrojenja. Zauzvrat su pojedine sankcije ublažene.

Čak i kod najspornijeg pitanja – kontrole koju sprovodi Međunarodna agencija za atomsku energiju – zabeleženi su izvesni pomaci. Međunarodna zajednica traži redovan i neograničen pristup svim iranskim nuklearnim postrojenjima i zamera vlastima u Teheranu zbog nedostatka transparentnosti, blokade inspekcija i tajnih nuklearnih pogona u zemlji. Zbog toga Grupa 5+1 traži garancije da će nakon postizanja sporazuma uslediti još strože i temeljnije kontrole, da bi se utvrdilo da se Teheran pridržava svega što je dogovoreno. U prelaznom sporazumu, koji je potpisan novembra prošle godine, Iran je obećao više transparentnosti, iako IAEA, kako kažu njeni predstavnici, još uvek nema potpuni pristup iranskim pogonima.