Borba dugovima protiv dugova ne vodi ničemu

Povodom najave Evropske centralne banke (ECB) da će kupovati obveznice visoko zaduženih zemalja list Frankfurter algemajne cajtung piše da je ona pod Trišeom izgubila nezavisnost i nastavlja:

„Kupovina obveznica veštački snižava teret kamata za Italiju i Španiju. Zauzvrat, ECB je od italijanske vlade dobila maglovito obećanje da će voditi solidnu budžetsku politiku. Mora se zaista gledati na svet kroz ružičaste naočare da bi se poverovalo da će posle takve“nagrade“ i isključivanja disciplinujućeg delovanja tržišta kapitala dužnički grešnici zaista prestati da žive od kredita kao što su živeli od uvođenja evra. Iz kog razloga bi Italija sada prepolovila državni dug, a Španija smanjila državne izdatke? Zašto bi poslanici u preostalih nekoliko zemalja koje još obezbeđuju kapital protiv volje većine građana glasale za povećanje sredstava u „fondovima spasa“ i izdavale prave ili prikrivene evro-obveznice? Zašto bi političari dovodili u pitanje reizbor, ako u Evropskoj centralnoj banci imaju instituciju koja im je na usluzi i uz čiju pomoć, bez transparentnosti koja bi mogla da smeta - i demokratske kontrole, mogu da reorganizuju monetarnu uniju?

Kada nemačka kancelarka Angela Merkel sa drugim političarima odluči da nijedna zemlja ne sme da ispadne iz monetarne unije (pa neka košta šta košta), onda vlade za posledice ne mogu da krive monetarnu politiku. U pitanju je više od kredibiliteta ECB od koga ionako teško da je nešto ostalo. Reč je o gubljenju poverenja u evro i štetama koje će nastati kada se kapital bude povlačio iz evro-zone. I mora se onemogućiti postepeno gubljenje imovine kroz inflaciju kao politički naizgled najjednostavniji način. Naime, u tom slučaju najviše stradaju najslabiji“, upozorava „Frankfurter algemajne cajtung“.

Previranja na finansijskim tržištima komentariše i list Vestdojče algemajne cajtung:

„Sada se ponovo pojavila avet svetske privredne krize. U stvari, nikada nije ni nestala. Kako je i mogla? U krajnjoj liniji ništa se nije promenilo od bankrotstva banke Leman. Naprotiv – istina je da su i SAD, i Evropljani problem dužničke krize rešavali praveći nove dugove. Mora se priznati da ni ekonomisti nisu imali bolju ideju nego da se protiv najveće privredne krize posle Drugog svetskog rata bore programima podsticanja privrednog rasta koji su finansirani kreditima. Tako ostaje činjenica da se ništa nije promenilo kada je reč o kreditnoj politici.

Šta učiniti? Može se sa razlogom tvrditi da Grčka nikada nije trebalo da uđe u evro-zonu i da nikada nije trebalo podizati granicu duga u Evropi. Ali to je od male pomoći. Kao što ne pomažu ni parole političara: „Sada stvarno mislimo ozbiljno“.

Ukratko: više nema najboljeg rešenja. Jasno je jedino da borba dugovima protiv dugova samo pogoršava situaciju“, piše „Vestdojče algemajne cajtung“.

O teroru u Siriji list Vestdojče cajtung piše:

„Sirijski narod je dvostruko kažnjen. Prepušten je diktatoru koji ubija sopstvene građane kako bi opstao na vlasti. A pomoć očekuje od Ujedinjenih nacija koje nakon nesrećnog angažovanja u Libiji izgleda izbegavaju svaku novu intervenciju ma kako situacija bila loša. Sada su pogledi uprti u Arapsku ligu, ali ni tu nema mnogo razloga za optimizam. Naime, ona traži reforme, dok bi Sirijci da promene režim. Tako narod ostaje prepušten sam sebi“, piše „Vestdojče cajtung“.

O Siriji piše i list Vestfeliše rundšau:

„Krvoproliće pokazuje da Asad ne namerava da sprovede demokratske reforme. Ozbiljne sumnje postoje i u kredibilitet Zapada. Kada bi zaista želeo da zaustavi nasilje morao bi odlučnije da deluje. Međutim, Evropa i, naročito, Nemačka zaziru od sankcija koje bi zaista bile bolne. Kao i toliko puta ranije u pitanju je nafta. Nemačka je glavni kupac sirijske nafte, a nafta je glavni izvor prihoda Damaska. Prestanak kupovine bio bi poruka Asadu da mu je došao kraj. Na sve opomene ostaje gluv, sve dok je kasa puna. Asadova računica je jasna: sve dok međunarodna klijentela ne ulazi u koštac sa njim, on obezbeđuje vlast silom – oružjem koje kupuje od novca zarađenog prodajom nafte“, piše „Vestfeliše rundšau“.

O neredima u Londonu list Berliner cajtung piše:

„Siromaštvo nije dovoljno objašnjenje, a još manje opravdanje za divljanje koje je zastrašilo stanovnike londonskih četvrti i samo im nanelo štete. Međutim, ono bi moglo biti polazna tačka za objašnjenje: u vreme sve veće ekonomske nesigurnosti i drastične politike štednje kojom se preti, britansko društvo se sada na siromašnom, delom kriminalnom rubu suočava sa posledicama dugogodišnje politike potiskivanja, zanemarivanja i otuđenja“, piše „Berliner cajtung“.

Londonom se bavi i komentator lista Merkiše odercajtung:

„U pitanju je obrazac poznat iz prošlosti: sve počinje nejasnom političkom akcijom u kojoj je neko ubijen i više nema nikakve brane za frustracije koje su se skupljale godinama. Provala nasilja samo pokazuje kako je tanak lak civilizacije u našim multikulturnim gradovima u kojima se sudaraju socijalne suprotnosti. Višegodišnja „normalizacija“ odnosa u Totenhemu bila je samo površna“, piše „Merkiše odercajtung“.

Priredio Nenad Briski
Odg. urednik: Jakov Leon