Borba za sirovine na Zemlji i u svemiru

„Pad cena sirovina širi strah za svetsku privredu“, piše dnevnik Di velt: „Vozači dizel-automobila se već nedeljama raduju. Sada su im se pridružili i vozači benzinaca. Jer, cene padaju: litar benzina košta manje od 1,40 evra, a dizela – manje od 1,15 evra. Ovaj trend bi mogao da potraje - i to ne samo kada je reč o cenama energije. Čitav sektor sirovina se trenutno nalazi u slobodnom padu. No, ono što izaziva olakšanje vozača, ima neprijatne uzroke. Jer, cene padaju zato što je svetska privreda prešla na ‚krizni modus‘ a to će pre svega osetiti nemačke firme i zaposleni“.

„Pad cena sirovina se vidi i po takozvanom TRC-indeksu koji meri razvoj cena 19 sirovina, od nafte preko bakra i aluminijuma, pa sve do pšenice i soje. Nedavno je taj indeks pao čak i na nižu tačku od one na kojoj se nalazio u proleće 2009, za vreme najgore faze pada cene sirovina zbog finansijske krize. Cena nafte je još uvek iznad te tačke, ali – ne zadugo. Američka sorta WTI košta oko 42 dolara po barelu (159 litara) dok je 2009. ona nakratko pala i na 34 dolara. Severnomorska sorta Brent je još uvek nešto skuplja, ali i njena cena od 49 dolara je najniža u ovoj godini“.

Samo mali broj zemalja na dobitku

„Jasno je ko su gubitnici u ovoj situaciji“, piše ekonomski portal Dojče virtšafts nahrihten: „Veliki broj zemalja izvozi isključivo sirovine. To se odnosi na gotovo čitav Srednji istok, Afriku, Južnu Ameriku, Australiju, Kanadu i neke azijske zemlje. Izvoz tih zemalja će biti toliko smanjen da će njihove privrede doživeti slom. Istovremeno će morati da drastično smanje i uvoz industrijskih dobara. Nasuprot gubitnicima stoje značajni dobitnici. To su zemlje koje profitiraju od šoka sa cenama sirovina. Koje su to zemlje? – Tu treba razlikovati parcijalni efekat koji je jednostavno identifikovati, i neto, odnosno – sveukupni efekat. U ovaj potonji spadaju i povratno dejstvo na izvoz u zemlje koje izvoze sirovine.“

„Od parcijalnog efekta profitiraju mnoge zemlje, direktno ili indirektno. Ali, glavni dobitak će biti koncentrisan samo na mali broj zemalja. To su uglavnom velike industrijske države […] Kada je reč o industrijskim metalima, najveću dobit će imati Kina, a slede Japan i Južna Koreja. Kina je najveći svetski uvoznik gvozdene rude, bakra i boksita (za proizvodnju aluminijuma) – na nju otpada 40 do 60 odsto svetskog uvoza tih metala. U Evropi će profitirati pre svega Nemačka, a sekundarno – Španija i Italija. Pad cena industrijskih metala vodi u smanjenje cena građevinskih materijala. Građevinski sektor i industrija transportnih sredstava su kvantitativno gledano velika područja upotrebe čelika, bakra i aluminijuma. Znači, graditelji kuća i Folksvagen su, izolovano i plakativno posmatrano, oni koji će se najviše okoristiti padom cena sirovina.“

Profitiraće siromašnije države

„Kada je reč o životnim namirnicama, lista 'profitera' je mnogo veća. Dobici nisu koncentrisani na tako mali broj zemalja kao u slučaju industrijskih metala. Najveću korist će imati domaćinstva ili potrošači u zemljama u kojima država ne fiksira cene životnih namirnica. Tamo gde su te cene smeštene u kontekst svetskog tržišta, pad cena će imati velike efekte. Tu neće biti ugrožene samo cene uvoznih proizvoda, već i cene namirnica domaće proizvodnje. To je naročito izražen slučaj u SAD, ali i u Evropi će biti tako u mnogo većoj meri nego ranije. Evropa je u poljoprivrednoj politici 2000-tih godina sprovela zaokrete sa sistema fiksiranja cena na sistem sa fleksibilnim cenama agrarnih proizvoda i direktnim dodacima na zaradu.“

„U Evropi već vidimo prve znake protesta seljaka. Koje zemlje će profitirati? – One u kojima životne namirnice predstavljaju značajan deo ukupne potrošnje u domaćinstvima – a to su uglavnom siromašnije zemlje. Španija, Portugalija, Italija, Grčka, kao i zemlje istočne Evrope. Nemačka domaćinstva neće imati toliku korist jer životne namirnice predstavljaju bitno manji deo njihovih ukupnih potrošačkih izdataka.“

„Jezgro svega je svakako energetski sektor. Tu se izdvajaju dva regiona koja najviše profitiraju od pada cena sirovina. Jugoistočna Azija i Evropa. U Jugoistočnoj Aziji su Japan, Južna Koreja, Tajvan, Indija i Tajland glavni neto-uvoznici energije […] I u Evropi je profit koncentrisan pre svega na periferne države i Nemačku. Periferne države oko 80 odsto svojih energetskih potreba pokrivaju uvozom, a Nemačka – 70 odsto“, piše portal Dojče virtšafts nahrihten.

Rusija pretenduje na Severni pol

Dnevnik Špigel onlajn piše o „Sukobu oko sirovina“. U naslovu članka o toj temi stoji: „Rusija šalje ratne brodove u Arktičko more“. „Jedna flota je napustila svoju matičnu luku Severomorsk otplovivši u Barencovo more. Cilj plovidbe je osmatranje severnog krila Rusije, gde se zbog klimatskog otopljavanja led brže topi. Rusija je pre toga jasno naznačila svoje pretenzije na velika područja polarog regiona podnevši odgovarajući zahtev Ujedinjenim nacijama. Smatra se da u tom regionu postoje velike rezerve nafte i gasa. Podela Arktika, kome je zbog otapanja leda sve lakše prići, nije sasvim razjašnjena. Rusija tvrdi da se podmorski deo njene kopnene osnove proteže toliko daleko da ona sme da pretenduje na Severni pol. Ali i Danska, Kanada, Norveška i SAD su se javile sa svojim zahtevima.“

SAD pretenduju na svemirske asteroide

Portal informativne televizije n-tv piše o jednoj sasvim drukčijoj mogućnosti dobijanja sirovina, naime, o njihovoj eksploataciji – u svemiru: „Sredinom jula 2015, jedan svemirski brod se odvojio od orbitalne stanice ISS. Reč je o Arkidu-3R koji nije veći od vekne hleba – ali on sada ima sopstvenu orbitu kojom se kreće oko Zemlje. To je najvažniji projekat američke firme Planetari risorsiz koja njime želi da u misiji od 90 dana ispita mogućnosti ‚lova‘ na asteroide. Jer, ova firma želi da okonča bitku za sirovine na našoj planeti – njihovom eksploatacijom na asteroidima.“

„Milioni asteroida lete svemirom, puni stvari koje su nam preko potrebne: platine, zlata, plemenitih metala i retkih ruda koje su potrebne industriji poluprovodnika. Na Zemlji su takvi teški metali tokom miliona godina ‚tonuli‘ u pravcu jezgra planete. Zato ih je srazmerno teško naći u Zemljinoj kori i eksploatisati normalnim kopanjem. Drugim rečima: imamo sirovine do kojih ne možemo da dopremo. Sa asteroidima je sasvim drukčije. Asteroidi takozvane klase M sadrže mnogo takvih metala – i to blizu površine. Kada bi do tih nebeskih tela moglo da se odleti, da se ti metali odatle iskopaju i donesu na Zemlju, to bi bio posao vredan ne milijarde, već – bilione.“

Za američki Kongres nema pravnih dilema

U tekstu se dalje objašnjava da bi taj projekat mogao da se ostvari u naredih 100 godina, i odgovara na pitanje: zašto se ne razmišlja o kopanju na Mesecu, na koji su se astronauti svojevremeno već bli iskrcali? Odgovor forme Planetari risorsiz glasi: „Asteroidi su straktivni pre svega zbog slabe gravitacije. Potrebno je manje goriva za sletanje na objektu, kao i za poletanje sa njega. Ali upravo ta slaba gravitacija nosi sa sobom druge probleme. Uzimanje proba sa asteroida i njihovo donošenje na Zemlju je već danas moguće, ali problemi nastaju kada se postavi pitanje: kako će izgledati rudarstvo na asteroidima? Rude bi – u gotovo bestežinskim uslovima – trebalo da kopaju autonomni roboti, a tehnologija za tako nešto tek treba da se razvija.“

Pored tehničkih, postoje i pravna pitanja koja tek treba rešiti. Na primer, pitanje: ko ima pravo na eksploataciju ruda u svemiru? Firma Planetari risorsiz odgovara: onaj ko prvi dođe. Ona ukazuje na dokument o eksploataciji svemirskih dobara koji je u maju 2015. doneo američki Kongres. U njemu piše: Svaki resurs koji se dobija sa nekog od asteroida, vlasništvo je onoga koji ga je iskopao. Prema američkom pravu – situacija je jasna. Ali, to je samo američko pravo, citira n-tv Radu Popovu, ekspertkinju za svemirsko pravo Univerziteta u Kelnu. Ona kaže da međunarodno pravo to vidi drukčije, naime, da u pogledu eksploatacije ruda u svemiru do sada nema zakona, te da SAD samo koriste pravne rupe. O pravnim aspektima će se, kaže Popova, diskutovati čim počne trka za prirodnim bogatstvima svemira.