„Ako već moram da vodim rat, onda najradije protiv neke koalicije“, navodno je jednom rekao Napoleon. Bilo je to doba kada je cela Evropa bila protiv Francuske. Ali tadašnje evropske sile je bilo lako posvađati i okrenuti jedne protiv drugih. I onda su lako padale, poput domina.
Ma koliko ta pouka bila ubedljiva, zaključak francuskog cara ne važi kada je reč o Bregzitu.
Fleksibilno, dobro uigrano kraljevstvo sa strukturama donošenja odluka koje su uvežbavane stolećima – na putu je jadnog osipanja. Nasuprot tome se klimava „koalicija“ Evropska unija, koja inače ima velike probleme da nađe zajedničku poziciju po bilo kojem pitanju, kod Bregzita pokazuje izuzetno jedinstvenom.
Koliko god se u EU ogorčeno vodile rasprave o reformama, koliko god se šefovi država i vlada po cele noći natezali oko kompromisa: kada se radi o uslovima izlaska Velike Britanije tih 27 zemalja stoje kao jedna, kao živi zid bez pukotine.
To je razlog za skromni optimizam. Čini se da se u poslednjih 200 godina ipak nešto promenilo. Ali ipak ne treba očekivati da će sada evropskim kontinentom prohujati novi impuls i da će se brojni evroskeptici predomisliti.
Kritičari, pre svega oni sa istoku EU, i ne razmišljaju o nekakvom izlasku iz Unije, kao što se često pogrešno interpretira. Naprotiv. U Poljskoj, čija se desničarska vlada trenutno najviše svađa s Briselom čak 75 odsto građana želi da ostane u EU po svaku cenu. To je jedna od najviših podrški članstvu u celoj Evropi.
Četvoro od petoro Mađara u zemlji Viktora Orbana su uvereni da članstvo u EU njihovoj zemlji više koristi nego što im šteti. Čak i među posebno skeptičnim Česima dvostruko je više onih koji bi ostali u Uniji od onih koji žele da izađu.
Ali ne treba biti naivan. Većina istočnih Evropljana u stvari želi neku drugačiju Uniju od recimo Francuza, Nemaca ili Španaca pa čak i Italijana. Ove istočnoevropske nacije su, za razliku od zapadnih, nastale u borbi protiv centralnih vlasti u Beču, Sankt Peterburgu ili Istanbulu – kao neka vrsta stranaka koje se za prava moraju izboriti u sporu s drugim strankama. Slično je bio organiziran i Varšavski pakt: važne odluke su se donosile u Moskvi. Zadatak pojedinih političkih elita je bio da u toj konstelaciji izvuku što više za svoju naciju.
Stoga cilj evroskeptika nije uspostavljanje neograničenog nacionalnog suvereniteta. U sve nesigurnijem svetu se najava potpune samostalnosti asocira pre svega s izolacijom – pogotovo kad je reč o malim nacijama koje se mogu naći na istoku kontinenta.
Moguće je, doduše, da se tamo sa zanosom govori o nekim boljim prošlim vremenima, kada su se odluke tobože donosile samostalno. Ali zapravo takvih vremena u Istočnoj Evropi nikada nije bilo. Zbog toga se, za razliku od Britanaca, tamo niko toga ne može sećati.
Čak i naslednicima velike imperije postaje sve jasnije da suverenitet u vreme globalizacije nije ono što je nekada bio i da nikakav premijer, bez obzira koliko vešt, ne može da čarobnim štapićem izbriše ekonomsku krizu.
Na taj način Bregzit jača jedinstvo Unije ili ga u najmanju ruku ne ugrožava. Ali kada se radi o sledećem koraku, o produbljivanju Unije, o daljem razvoju u pravcu privredne i monetarne unije, o zajedničkim institucijama – tu su skeptični i politika i veći deo javnosti, pre svega u većim i jačim istočnoevropskim zemljama. Samo Slovačka, Slovenija, Letonija i Estonija su izuzeci.
Ne teži se stvarnoj moći – to objašnjava zašto u natezanju oko najvažnijih funkcija u EU nijedna istočnoevropska zemlja nije ubacila svog kandidata u trku. Većina istočnjaka Evropu ne zamišlja kao zajednički tim, nego više kao teren za igru. Kada neko, kao sada Britanci, to polje napušta, to se ne doživljava kao odlazak saigrača. Iz njihove perspektive je na igralištu jedan konkurent manje.
Kod ubeđenih Evropejaca takvo shvatanje EU pali alarme. Ono može dovesti do oštrije konkurentske borbe oko resursa i time jačanja anti-EU snaga. Ako Istok ostane, to još ne znači da niko neće otići. Na jugu Evrope, recimo u Italiji, lakše se upuštaju u nacionalno soliranje nego na istoku. Ako u konkurentskom nadmetanju zemlje Sredozemlja budu saterane u ćošak, EU bi mogla da se cepa na sever i jug.
Oni koji veruju da su gubitnici ujedinjenje Evrope danas nisu na istoku kontinenta, već u Italiji i Grčkoj. To nije svetla perspektiva za Evropu posle Bregzita. Koliko će ružno biti pokazaće se u natezanju oko višegodišnjeg budžeta i potrage za milijardama koje bi mogle da zafale ako Bregzit dođe bez dogovora.
Malo je verovatno da će Evropom prostrujati neki novi impulsi. Verovatnije je da će na raznim mestima doći do potresa.
*Norbert Mapes-Nidik, 1953, nemački je novinar i autor više knjiga o Balkanu i jugoistočnoj Evropi. Sredinom devedesetih bio je savetnik specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Piše za brojne nemačke i austrijske listove. Tekst je deo naše vikend-serije Moja Evropa.