Brisel – gutljaj iznenadne smrti
14. mart 2020.
Proleća 1998 sam sa grupom postdiplomaca na ekskurziji u Briselu. U Ahenu proučavamo evropske integracije, a centar tog eksperimenta je Brisel. Bujanje evropske administracije podarilo je gradu panevropski imidž koji je u očima mnogih Evropljana duboko protivrečan.
Više Evrope, manje Evrope
Jednima nikada dosta Evrope. U njoj vide spas od verske isključivosti i uzajamnih istrebljivanja kojih je evropska istorija puna. Čak bi se moglo reći da je ukupna istorija Kontinenta nasilni izgred sa srećnim pauzama.
Drugi u Briselu vide tragikomično prenaduvani čonovnički balon, japijevski mravinjak, Dembeliju parazitske elite, nedovoljno demokratski legitimisan neoliberalni, tržišni projekat.
Treći strahuju od ireverzibilnog gubitka nacionalne suverenosti, nespremni da sebe vide kao deo mozaika – jer nacionalne države, ma koliko bile male, imaju naviku da sebe posmatraju kao centar sveta.
Četvrti pak vide u Briselu totalitarnu hobotnicu, čudovište nastalo parenjem Orvelovih i Kafkinih košmara.
I svi su pomalo u pravu. Ali Brisel nije samo projekciona površina evropskih strahova i nada. On je i grad koji ima sopstveni sjaj i bedu i vredi ga makar ovlaš upoznati.
Zalegla Grčka
Te devedeset i osme protutnjali smo institucijama mlađane Unije. Fasade su bile moderne, a unutrašnjost skupa i funkcionalna.Tada je u Uniji bilo 15 zemalja.U jednom holu – više se ne sećam da li se radilo o Parlamentu, zdanju Berlemon gde je sedište Komisije ili nečem trećem, svaku članicu je predstavljana po jedna ultramoderna skulptura. Upitao sam Grkinju Mariju zašto su sve ostale zemlje predstavljene uspravnim artefaktima dok se jedino Grčka opružila. Marija je samo podigla obrvu. Emil iz Pernika i Bartoš iz Pešte su se glasno nasmejali, a Pavel iz Varšave je sa rukama u džepovima neko vreme merkao opruženu Grčku da bi na kraju zaključio: „Kada prime Poljsku hoću istu ovakvu figuru. Ali sa flašom Wyborowa u ruci".
To popodne smo čoporativno pohrlili u centar, pet minuta razgledali Veliki trg i zaseli u kafanu visokog stropa, koja je bila sva u tamnom drvetu. Penilo se belgijsko pivo. Unija je bila nedužno šestogodišnje dete, a ni većina nas, studenata komparativne nauke o Evropi iz petnaestak zemalja tada još nije dostigla Isusove godine.
Afrički kvart
Nekoliko godina kasnije, putujući za Briž i Ostende, prenoćio sam u Briselu. U Afričkoj četvrti me zapljusnula cela belgijska kolonijalna prošlost. To veče i sledeće prepodne šetao sam ovim kvartom koji su najpre zaposeli stranci, pa potom umetnici, da bi onda došli hipsteri. Zapisao sam tada svoje utiske:
Haotično siromaštvo i bulevarski trotoari širi od glavnih ulica balkanskih prestonica. Nasmejane guzate karijatide njišu kukovima. Mojoj curi se više sviđaju crni muškarci. To je prirodan tok stvari, tešim se. Šarene tkanine i habzburška patina. Raj za anarhiste, emigrante i činovnike Severnoatlanskog pakta.
Sve to se tiho krčka na vatri flamansko-valonske pizme. Nikada ne znaš na kojem će jeziku opsovati bauštelci. Francuski i holandski se glože kao ljubomorne pudlice. Subsaharska lica celoj priči daju grotesknu notu.
Pred moćnim portalima kolonijalnih radnji potomci pljačkaša dijamantskih rudnika uparađeni pućkaju lule. Gurmanske orgije u restorančićima. Komesar zadužen za nas piše izveštaj: Još malo, još samo malo, pa ćete svi biti ovakvi. A već smo takvi, možda i gori.
Lobisti i lobotomija
Sledećih nekoliko puta sam dolazio službeno. Jednom kao novinar. Jednom kao predstavnik nemačke fondacije koja je umislila da će Balkance učiniti osetljivim na ekologiju, a rezistentnim na šovinizam. Naposletku, kao lobista mirovnog pokreta.
Sva tri puta sam se sastajao sa manje ili više važnim ljudima. Brisel je bio kulisa sa uparađenim konobarima. Unaokolo – dame i gospoda što važno gestikuliraju kao da od toga zavisi sudbina sveta. Briselski službenici ne plaćaju porez – Brisel je ogromna poreska oaza. Razne lobističke organizacije, čija vrednosna orijentacija seže od Sorošovih do Putinovih ili Trampovih stavova, pozivaju parlamentarce, savetnike, visoke službenike Komisije, sudije, političare, ljude od uticaja, na „lanč". Uz jelo se servira prigodna tema. Ručak i govornika plaćaju organizacije, a vaše je, ako ste neko i nešto u Briselu, da se pojavite i važno klimate glavom.
Teror u srcu Evrope
Onda je došao i mart 2016. U islamističkim samoubilačkim napadima poginule su 32. osobe. Brisel se pridružio dugoj listi evropskih gradova u kojima su radikalizovani sitni kriminalci rešili da ubijaju našavši priprost metafizički alibi.
Ali Brisel je nastavio da bude to što jeste. Hedonistički vrtlog, birokratska kula od slonovače i mesto gde se vrše flamansko-valonske političke nagodbe. Možda je zbog nedostatka straha od oronulosti, anarhističke tendencije ljudi, međuetničkog prepucavanja, ležernog odnosa prema kriminalcima, Belgija zaista zaslužila naziv „Balkan Zapada". Brisel bi u tom slučaju bio zapadni Beograd. Ima tu nečega.
Austrijski pisac Robert Menase je u svom ironičnom romanu „Glavni grad" posvećenom Briselu, godine 2017. kroz usta svog junaka predlaže da se evropska prestonica premesti u – Aušvic. Njegovi junaci umiru u spomenutom terorističkom napadu u Briselu. To što on beleži o briselskom lavirintu moći, svakako je zabavno, mada ponekad i nepodnošljivo gorko.
Šta da radi turista sa svim ovim saznanjima? Sa jedne strane virusi, sa druge teroristi. A on u potrazi za gradom iz snova.
Turista u eri straha
Šta se poromenilo više od dve decenije posle prve posete? Pa skoro sve. Ali jedva primetno. U gradskom jezgru ovečuljak koji piški, „Manneken Pis" ili Mali Žilijen i dalje je hit. 61 centimetar briselske urinirajuće slave. U kritičnim trnucima ovaj čovečuljak je bio ponos nacije koju ujedinjuje malo šta osim kraljevske kuće: 1944. pojavio se crtež sa čovečuljkom koji mokri na kukasti krst, a društvene mreže su posle terorističkog napada 2016. viralno raširile karikaturu u kojoj ova figura zaliva teroriste. Malo ko zna da je u Briselu 1985. postavljena i ženska figura koja mokri. Ali ona još nije stekla svetsku slavu.
Unija je u međuvremenu narasla na 27 članica, ali se neformalno podelila u najmanje tri unije. Kontinentalnu, mediteransku i istočnu. I prvi partibrejkeri su istupili iz kluba – London se razveo od Brisela.
Brisel kao da ne mari za to. Belgijska piva – od Lefea i Hogardena koji su u međuvremenu stekli skromnu slavu i u Beogradu, do „Iznenadne smrti" – nisu napravljena sa onim instinktom za čistunstvo, kao nemačka, ali su ponekad zaista razigrane kreacije. Čuveni belgijski pomfrit nije za potcenjivanje, naročito ako ga kombinujete sa pivom.
Belgijske praline su, naravno, teško iskušenje, a prizor pred izlozima u Briselu uporediv je valjda samo sa sličnim prizorima pred izlozima istanbulskih poslastičarnica. Toliko slatkog greha na jednom mestu.
Nešto je isto, nešto ne
Vidim u prolazu da je i „Žderački sokak", u centru još uvek tamo gde sam ga prošli put ostavio. Niz restorančića, zgusnutih u centru, u kojima uživanje u jelu ima svoju sočnu cenu. Tu je i Grand-Place/Grote Markt – dvojezično označen Veliki trg. Na njemu su u srednjem veku građene raskošne cehovske zgrade. Na njemu su 1523. spaljeni Johanes van Esen i Hendrik Fos, prvi protestantski mučenici. Tu je pod francuskim bombama 1695 gorela većnica, da bi je posle izgradili u gotskom stilu – ta fasada je danas jedan od glavnih motiva za turističke fotke.
Ipak, najviše me obradovao to što ću ponovo sresti belgijske vafle. U svetu se prodaju razne verzije ovog žitkog testa koje se na vrelom gvožđu očas pretvori u rešetkasti kolač, koji posle preliju i pospu svim i svačim.
Nisam našao svoj lokal na bulevaru Anspah. Najvažnija ulica u centru je dobila ime po gradonačelniku Brisela iz druge polovine 19. veka i masonu, Žilu Anspahu, inače potomku ženevskih kalvinista. Dakle, jednog lokala više nema. Nije važno. Uputim se u drugi lokal koji znam od ranije. Kafe Metropol. Ovaj put sam zaista samo turista, makar na nekoliko sati.