Britanci sve češće postaju muslimani
28. januar 2011.
Frančeska Digman (21) je studentkinja Univerziteta Lester, poreklom iz britanskog okruga Kent. Tačno pre dve godine odlučila je da promeni veru i – prihvati islam. „Uopšte nisam razmišljala o promeni religije i nisam znala puno o islamu, dok nisam krenula na fakultet. Onda sam upoznala par prijatelja koji su muslimani i zahvaljujući njima naučila sam više o socijalnom aspektu islama i načinu na koji oni brinu jedni o drugima. Bila sam impresionirana njihovom međusobnom ljubaznošću i poštovanjem, pre svega kod muškaraca.“
Što je više proučavala Islam, Frančeska je shvatala da ta religija oslikava njena lična poimanja Boga i ljudskog postojanja. Istraživanje organizacije „Vera je važna“ (Faith matters) pokazuje da sličan utisak dele i ostale mlade žene koje su se preobratile u islam. Na taj korak su se, kako tvrde, odlučile u želji da pronađu sebe, shvate suštinu života i naprave otklon od nemoralnog života.
Zbog toga je, samo prošle godine, njih 5.000 prihvatilo islam, kažu u organizaciji „Vera je važna“. Batul Al Toma iz Islamske Fondacije u Lesteru, međutim, smatra da brojke nisu tako visoke, te da Britanci nisu „ludi za islamom“. Ipak, razume šta je na taj put navelo nove vernice: „Mislim da pronalaze smisao u samoj esenciji islama. Ali doći će vreme kada će morati da se bore sa izazovima koje pred njih postavlja društvo, zbog toga što su promenile veru. Jer se doživljavaju kao izdajice, koje su okrenule leđa svom vaspitanju, društvu, svemu…“
Islam prati loša reputacija
Frančeska je to već osetila na svojim leđima. Njena porodica ne može da prihvati ćerku muslimanku. Zbog lošeg publiciteta koji prati islam proteklih godina, nemaju, kaže Frančeska, pozitivan stav o toj religiji. „Veoma je teško za roditelje da prihvate da su odgajali dete na jedan način, a da ono, kada odraste i počne samo da donosi odluke, izabere drugi put. Oni su zabrinuti za moje dobro i strahuju zbog negativnih stvari koje čuju o islamu. Ali, nadam se da će u budućnosti to prihvatiti. Samo treba malo vremena.“
Bez obzira na sve, Frančeska ne žali zbog svoje odluke. „Lično, ne postoji ništa u vezi sa ovim što sam uradila, zbog čega bih zažalila. Nakon svega, iskustvo je veoma pozitivno I ja se osećam srećnije. U početku sam mislila da će mi nedostajati sendvič sa slaninom. Pitala sam se kako ću to da prevaziđem? Ali, moj novi način života i prijatelji su učinili da uživam i da se osećam ispunjenom… jer postigla sam toliko toga, zahvaljujući zajednici koja me je toplo prihvatila.“
A toplu dobrodošlicu u islamu potražilo je tokom protekle decenije još 40.000 britanskih državljana. Taj podatak možda najbolje oslikava šta nedostaje britanskom društvu.
Autori: Nik Martin / Jelena Kulidžan
Odg. urednik: Nemanja Rujević