Brucošijada
16. maj 2020.
Marta je bila zdepasta, rumena i buljooka. Izgled Brojgelove seljanke je varao. Iza niskog čela vrebala je opasna pamet. Bila je sekretarka fakultetske partije, glumica u amaterskom pozorištu, a govorkalo se i da radi za Službu. Dolazila je na sastanke pesničkog kluba, nikada ne pročitavši ni jedan svoj tekst.
Samo je ozbiljno slušala.
U mome srcu mazurka
Jednom me je iz kafane odvela u svoju studentsku sobu na Bjelavama. Obećala je vino. Možda se nadala da ću tražiti i nešto više. Seli smo na uski otoman, još zadihani od uspona, jer je u ovom gradu, na koju god stranu da pođeš, neka strmina.
Natočila mi je mlako, kiselo vino. Video sam na stočiću album sa fotografijama. Zgrabio sam ga bez pitanja. U albumu je Marta poređala slike iz Gdanjska. Tri krsta u brodogradilištu, simbol Solidarnosti. Bradati govornik i more radničkih šlemova. Marta u luci, a iza ogromni brodovi.
Živnuo sam
- Bila si u Poljskoj?
- Ka što vidiš.
- Šta si radila tamo?
- Moja tetka se tamo udala.
- Hoćemo li pobijediti?
- Ko su to 'mi'?
- Pa radnici!
Pogledala me je ispitivački. Spakovala je album u neku fioku.
- Mnogo si mi ti politički nestašan.
- Ja sam za slobodnu republiku Kronštat.
Nasmejala se kiselo.
- Sada mi dolazi momak.
Izmislila ga je, pomislio sam. Odjednom joj se žurilo. I ja sam poželeo da odem. Razumeli smo se. I otišao sam istim putem, niz ulice koje su se kao skijaška skakaonica pružile dole u grad.
Partijski zadatak
Martu sam opet sreo te jeseni na Titovoj. Izgledalo je kao da se iskreno obradovala.
- Hej, baš sam mislila na tebe. Ovi iz Brucišijade na Pravnom žele da malo osvježe program. Našli su rok-bend. Fali im neki pjesnik. Ali malo žešći, da ne bude tunjav. Pomislila sam na tebe.
Setih se da je pravni fakultet tradicionalno pravio masovnu proslavu uvođenja brucoša u svet odraslih.
- Kada?
- U petak u osam naveče. Jedna pesma, onda svira bend.
- Dolazim.
*
U petak popodne sam sedeo sa Amidžom i Generalom u Pozorišnoj kafani. Oni su razvijali teoriju o tome da i ružan muškarac ima jedinstvenu šansu da se domogne izuzetno lepih žena kad su one zbunjene. A brucoškinje su najzbunjenije predstavnice ženskog roda.
Meni je njihova teorija bila smešna. Pred nama su se gomilale klipače, limena pepeljara na mramornom stolu je prekipela. Bilo je lepo sedeti tu, slušati nadmudrivanje dvojice kafanskih veterana i pustiti da sumrak kroz ogromne prozore ka Miljacki i pompeznom pročelju Pravnog fakulteta lagano legne na dušu. Oko pola osam sam rekao da moram nešto da obavim. Njih dvojica neka pođu odmah na Pravni da procene stepen zbunjenosti ženske populacije.
Izašao sam prema Obali, zauzeo jednu klupu, izvadio papir i olovku iz torbice i počeo da beležim.
Pesnička poza
Veliki hol fakultetske zgrade bio je krcat. S mukom sam se probio prema stepenicama na kojima su bili posađeni mikrofoni. Marta se već uznervozila. Vodila je program.
- Gdje si do sada? Šta ćeš čitati?
- Pjesma se zove Pobunjeni čovjek.
- Hm, daj da vidim.
Pružio sam joj parče hartije, sa ispisanim pa precrtavanim i dopisivanim rečima. Marta se zabrinula.
- Ja ovo ne mogu pročitati.
- Važno je da ja mogu.
Utom je došao dekan, da održi pozdravni govor. Marta mu se, zaboravivši da postojim, odmah posvetila. Prišla je mikrofonu. Začula se nepodnošljiva mikrofonija. Bolna grimasa na Martinom licu izazvala je smeh u gomili studenata.
Dekan je govorio o mladosti, koja je tada u slavnoj revoluciji ginula za ideale, i ovoj mladosti koja više ne mora da gine, samo da uči. Bio je dosadan na zastrašujući način. Spavalo mi se, ponestajalo je vazduha.
Pobunjeni čovek
- A sada, iznenađenje večeri. Mladost nije samo ginula za ideale, mladost nije samo marljiva dok studira. Mladost voli, mladost piše pjesme. Jedan od mladića koji to zaista dobro rade jeste i Drago.
Posle Martinog uvoda prišao sam mikrofonu. Amidža mi je dobacio: „Nemoj nešto usrat‘. Ovdje ima murije.“
Sačekao sam da se žamor smiri. Izgovorio sam naslov pesme:
„Drugarice i drugovi, molim minut ćutanja.“
Ljudi koji su na rubovima hola i pred binom imali počasna mesta za sedenje počeli su ustajati. Potom prestade i škripa stolica. Pretrnuo sam. Sva pripitost nestade. Nisam očekivao ovo – hiljadu ljudi u stavu mirno. Posle desetak sekundi počeo sam da govorim:
Pobunjeni čovjek se preselio u sazvježđe jarca. Odozgo nam šalje nevidljive strijele. One probadaju našu učmalu savjest. To više ne boli jer pobune nema.
Napravio sam patetičnu dramsku pauzu i završio:
- Drugarice i drugovi, molim minut ćutanja. Za vas.
Najpre udariše dlanom o dlan dve ruke. Neko reče – šta je ovo?
Onda ljudi zaista počeše da aplaudiraju.
Ni sa tim nisam računao.
Marta priskoči i izgura me sa bine da bi najavila bend.
Promrsila mi je preko ramena da sam kreten.
Plodovi pobune
Prišao mi je momak sa bradicom i naočarama.
- Stari, čestitam. Nisam do sada vidio da je neko tako trznuo ljude.
Nasmejali smo se.
Iza njega su stajale dve brucoškinje. Jedna u žutoj haljini, crnokosa, priđe i reče stidljivo da i sama piše. Jedva sam je čuo od benda koji je počeo da praši rok. Ljudi su đuskali. Pomislio sam na Amidžinu teoriju o zbunjenosti, ali moj zbunjeni primerak pobeže u masu.
Amidža i General, naslonjeni na zid poput Stanlija i Olija, samo su kibicovali sa čašama u rukama. Kad sam im prišao, Amidža podviknu sa lukavom iskrom u pogledu.
- Odavno me niko nije ovako namagarčio, magarče mali!
Potapšao sam ga po ramenu.
- Hajmo odavde, reče General, inače ćemo izgubiti sluh.
Uputili smo se ka Titovoj i skrenuli u haustor ka Lovcu.
Rakija je rakija
Zavese od teškog štofa, stolovi zbijeni jedni uz druge. Prvi deo do ulaza sa šankom, a drugi izdignut za stepenik iza njega. Gulaš u limenoj činiji, najjeftiniji u gradu. Pred nama do pola ispijene boce Graševine i kisela voda sa veselim mehurićima. U Lovcu je bilo lako da se čovek oseti kao kod kuće. Ali sva trojica smo bili dekintirani. Jedva da će dostati za to što smo naručili.
General je pričao anegdote o Tinu Ujeviću, ubacujući u njih dosetke iz svog kafanskog staža, pa se nije više znalo gde prestaje Tin, a gde počinje General.
Konobar nepozvan stavi pred nas 'litar i litar'.
„Jel to ti častiš?“, upita Amidža
Konobar samo nehajno odmahnu glavom prema stolu kod šanka. Tamo je sedeo punačak čovek velikih podočnjaka. Podigao je svoju čašu nazdravljajući.
Amidža je mahnuo rukom pozivajući ga da sedne s nama.
Tek tada sam video da mu je za stolom boca viskija.
Ustao je s mukom, ponevši samo čašu. Konobar je hitro pokupio njegove cigarete i bocu i to stavio za naš sto.
- Filipović, zvani Filip Čvoruga.
Govorio je otežalog jezika. Rukovali smo se.
A služba je služba
Još dva puta nam je Čvoruga naručivao vino. Kafana se već praznila. Amidža je pričao o robiji u Zenici. Tamo su najsuroviji robijaši imali devojke, mlađe nejake muškarce koje su redovno tucali. Znalo je doći do pokolja zbog ljubomore.
- Možeš li zamisliti, sve te zatvorske gazde su imale žene koje su ih čekale. A guzili su muškarce.
- Jesi li ti bio mlad i lijep?, upitao sam ga.
- Mamicu ti bezobraznu, ja sam imao zaštitu zemljaka. Krajišnici su držali bank. Ja sam drugima zabijao kline.
- Jesi l‘ onda peder?
- Balav si, ne kapiraš. Ti što ih guze u zatvoru samo formalno imaju čunu, ali su – žene!
Prvo se diže Amidža potom, oklevajući, i General. Pošli su na neki dernek kod Nidže u atelje. Preko Čvorugine glave su se kreveljili, kolutali očima i pozivali me rukom. Dolazim ja, rekao sam nehajno. Ostao sam sa Čvorugom da dopijem vino.
Čim su njih dvojica zamakli iza šanka prema izlazu, Čvoruga mi se obrati, začudo bez pijanog mumlanja:
- Pamti dobro njihove priče sinko, da ne bi završio na robiji.
- Zašto ja?
- Amidža je klepio pare. Neće im više prići ni blizu. Ti mnogo sereš politički. A političke tamo siluju kako kome ćeif.
- Otkud ti to znaš?
Izvadio je novčanik i uvežbano razmotao neki plastificirani dokument kao harmoniku. Uspeo sam da pročitam „Služba“. I to je bilo dovoljno.
- Major Filipović.
- Šta je tebi... Vama... Marta?
- Misliš li da bi se ti ovdje zajebavao poslije onih gluposti na Pravu da mi Marta nije rod? Malo si drčan. Ali si bezopasan.
Uživao je u mojoj zgranutosti. Nastavio je:
- Marta mi je rekla da se interesuješ za Poljsku, ona je prošle godine bila na kongresu komunističkih studenata. Javi se ako i ti hoćeš tamo.
Samo sam trepnuo.
- Nego, jesi li čuo za naslov „Udvaramo se zemlji koja nas neće“?
- Ja sam to napisao. Ali nisam objavio.
- Vi toliko galamite po kafanama da je teško nešto prečuti. Ali vam ne bi pomoglo ni da šapućete. Čuvaj se.
Potapšao me je po ramenu i odgegao ka ulazu.
Na plehanoj činiji se skoreo sos od gulaša čineći šaru.
U nekom od svetova ovakve šare možda jesu čitljivi zapisi, ali ovde, u Sarajevu, godine 1983, one su tek znak da više nema šta da se kaže.