Burdelj i budoar

Naslov izložbe glasi ”Burdelj i budoar”, a izloženo je 177 radova četvorice najuglednijih slikara takozvane rane moderne. Slike su tibingenskoj umetničkoj galeriji pozajmili najveći muzeja sveta.

Slike iz javnih kuća danas malo koga još mogu da šokiraju. Scene prostitutki koje se odmaraju u svojim sobama, ili se šminkaju, pripremajući se za posao, pre deluju današnjem gledaocu intimno i bude radoznalost. Razume se da je samo pre sto godina to delovalo drugačije. Utoliko su radovi Sezana, Degaa, Tuluz-Lotreka i Pikasa uneli u slikarsku tematiku pravu revoluciju. ”Ova četiri umetnika su bila i prva koja su na žensku golotinju bacila realistički pogled, ne idealizujući ništa. Ta četiri slikara su razibla svaku famu oko nagog tela. I to je bilo veliko oslobođenje”, kaže direktor tibingenske Umetničke hale i organizator ove izložbe, Gec Adrijani.

Zapravo: Sezan, Dega, Tuluz-Lotrek i Pikaso su pristupali ženskom telu isto kao i pejzažu. Gledali su ga kao i prirodu. Najveći doprinos toj deziluzioniranosti golotinje je doneo sam Sezan: Uveo je u prizor pored nage prostitutke i ljubavnika lično. I svoje figure je slikao gotovo podivljalim namazima boja koje na platnu deluju potpuno samostalno, kao posebna instanca. Možda je baš u tom osamostaljenju boje Pol Sezna i našao izlaz iz kaveza moralne učaurenosti i predrasuda prema golotinji u slikarstvu. Nago telo, naslikano tako živim i individualnim bojama, ne samo da nije više ništa što bode oko posmatrača, nego je savršena podloga za dalji život boje. Slikar najedanput ima prostora za studiozno istraživanje svoga objekta. Telo žene se gleda takoreći kliničkim pogledom. Dakle, nije više cilj predstavljanje idealne lepote, kao u antici, ili renesansi. Naši slikari moderne traže i deformacije. Traže zapravo ono što jeste. Oslobođenim pogledom preslikavaju detalje koji im se učine bitnim. ”Bio je to istorijski korak, to slikanje detalja koji su bili i odurni”, kaže danas Gec Adrijani.

Tema ”burdelj” nije slučajno doticala četvoricu pariskih umetnika. Metropola je krajem 19 veka bila u prelomu. Napoleon III je počeo sa obnovom izgelda Pariza u koji se nasljavao takovzani gradski proletarijat. Ljudi su preživljavali na sve načine. Prostitucija je cvetala. ”Burdelji” i ”budoari”, javne kuće za siromašne i bogate, su bile deo svakodnevnog života. I vlasti su se zalagale za institucionalizovanje mesta za prodaju ljubavi, koja su uzdignuta na nivo turističkih instanci.

Razume se da su takvi ambijenti postali tema rada slikara. Premda naša četiri slikara, Seznan, Dega, Tuluz-Lotrek i Pikaso, malo interesuje socijalna strana problema. Ovi umetnici primarno žele da oslobođeno progledaju u predmet svoga gledanja. Žesnko telo je za njih: i predmet gledanja, i optika.

Izložba u Tibingenu poziva ljubitelje umetnosti do 22. maja.