"Bure baruta" "zapalilo" Berlin

„Ples mrtvih sa pleh-muzikom“, naslov je ispod koga piše: „Balkanskom dramom Dejana Dukovskog Dimiter Gočev pobrinuo se za bombasto raspoloženje na berlinskom festivalu“.

Jabuka razdora ne pada daleko od stabla

„Zelene jabuke koje simbolišu prvobitni greh kotrljaju se niz kosinu nagnutu prema publici i upadaju u jarak koji se nalazi pred prvim redom sedišta. Fontane se uzdižu, svetlosni refleksi uskomešane vode sa strane izgledaju kao vatreni ubodi. Na Balkanu smo, u vreme rata u Bosni, gde jabuka razdora, kao što je poznato, ne pada daleko od stabla, koliko god se zgrbljena majčica (Margit Bendokat) trudila da odnese jabuke u svojoj kecelji, kao da su ručne granate. Na kraju će se obrušiti još jedna lavina jabuka, ali ovaj put sa plafona, nagoveštavajući NATO-bombardovanje“.

Genocid – poznato zvuči

U nastavku autor ističe da je tema našla izvanredan ansambl, ali i da je taj ansambl uspeo da zapali publiku, „i tako u korenu sasekao pitanje: zašto je Gočev „Bure baruta“ digao u vazduh još jednom, kada ga je postavio na scenu još pre osam godina, dakle u vremenu bliskom istorijskoj detonaciji“.

List podseća da su Gočev i glavni glumac Samuel Finci, koji su zajednički nanovo preveli komad, „lakše zapaljivi“ za balkansko pitanje od nemačke publike. Zemlje koje su nasledile bivšu Jugoslaviju više nisu predmet pažnje i to je bio razlog da se Gočev angažuje na ovoj temi, rekla je, otvarajući ovaj festival, njegova direktorka Brigite Firle. „A ministarka pravde Brigite Cipris požalila se na nerazumljivu nezainteresovanost za genocid, nešto što bi moralo da nam zvuči poznato i iz nemačke istorije“.

"Krvavi hemoroid na dupetu sveta"

„U pratećoj brošuri, slovenački filozof Slavoj Žižek okušao se u racionalizaciji iracionalnog nasilja u svojoj domovini, koju jedan od likova u predstavi u jednom trenutku naziva „krvavim hemoroidom na dupetu sveta“ . On (Žižek) novu etnifikaciju shvata kao rezultat pogrešne liberalizacije – pa tako i kao postmoderni fenomen. Težnja ka povratku etničkim i verskim korenima (za njega) je paradoksalni pokušaj oslobađanja od preregulacija moderne“.

Autor članka iznosi laskave ocene o glumi svih protagonista čije umeće podvlači „Džipsi sving“ Balkanskog orkestra Sendija Lopičića i ističe da je sve zajedno „veliki šou“: „Sjajan je to telepatski teatar u kome se jedna zajednica urotila da uzak prostor između redovima proširi do ponora duše“, piše u recenziji „Zidojče cajtunga“.