Crna godina za Evropsku uniju

Bila je to politička katastrofa sa najavom: nezadovoljstvo je dugo ključalo, a čaša se prelila nakon izbora za evropski parlament u maju. Na skoro svim stranama, osvajanju velikog broja glasova radovale su se evroskeptične- ali i desno populističke stranke, neprijateljski naklonjene EU. U Francuskoj, Velikoj Britaniji i Danskoj one su čak izašle kao pobednice na izborima. Njihov program glasi manje Evrope, više nacionalne države. Francuski nacionalni front želi da istupi iz evro-unije i ponovo uvede franak. Britanska antievropska Stranka za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) čak traži potpuno napuštanje EU. Svima je zajedničko i da žele manje stranih doseljenika. Da se one pitaju, čak i u okviru EU trebalo bi ograničiti slobodu kretanja.

Glas razočaranih

Iako evroskeptici u evropskom parlamentu imaju poteškoća da pronađu jedinstvenu liniju i nisu u stanju da formiraju veliku desničarsku frakciju, oni vidno utiču na izradu agende. Naprimer, tema „Migracija“ je 2014. godine unela podele unutar EU, više nego ikada ranije. Organizacije za zaštitu ljudskih prava, kao i Papa, apeluju na Evropljane da prime više izbeglica iz ratnih područja Bliskog istoka i severne Afrike. Ali „brod je pun“ – široko je rasprostranjeno mišljenje, koje dodatno raspiruju desničarski populisti. Oni su i glas onih koji EU vide kao gomilu birokrata koji ne mare za brige građana. Janis Emanoulidis iz briselskog Centra za evropsku politiku smatra da je „evro-kriza ključni faktor ili bar katalizator za osećaj da se EU znatno udaljila ili da se, sa druge strane, isuviše upliće u mnoge pitanja.“

Britansko istupanje iz EU biće moguće

Ni u jednoj zemlji EU nezadovoljstvo u 2014. godini nije bilo tako vidljivo kao u velikoj Britaniji. Konzervativni premijer Dejvid Kameron našao se pod snažnim pritiskom UKIP. On od EU zahteva reforme i više nadležnosti za pojednične države, jer u suprotnom ne može da garantuje da će Britanci na referendumu dati glas sa dalji ostanak u EU. U međuvremenu, britansko napuštanje EU postaje zamislivo. Ujedinjeno kraljevstvo u septembru je skoro bilo pred raspadom: Škoti su se na referendumu sa samo 55 odsto glasova izjasnili protiv nezavisnosti. Rezultat je bio dovoljno jasan da drugim evropskim zagovrnicima otceljenja da vetar u leđa, kao u slučaju Katalonije ili Južnog Tirola.

Francuska slabost

Ekonomska kriza i velika nezaposlenost u mnogim zemljama nije dala krila samo ekstremnim strankama. Pitanje na koji način oni mogu da se suzbiju i dalje deli Evropu, iako su se centri problema pomerili. Dok se doskora sa velikom zabrinutošću gledalo na Grčku, Irsku, Portugal i Španiju, u tim zemljama u međuvremnu stvari idu nabolje, naročito u Irskoj. Umesto tih zemalja na naslovnim stranama su se našle Italija i pre svega Francuska. Da li bi Komisija od Francuske i dalje morala strogo da zahteva više štednje ili da joj da još više vremena da se konsoliduje kako bi stala na put političkom ekstremizmu u formi Naciolanog fronta? To je bilo i ostalo pitanje koje se postavlja u Briselu. Janis Emanoulidis Francusku ocenjuje kao slabu za strukturne reforme, i sumnja da će ona uskoro stati na noge. Ali i politički gledano, zbog snaženja desničarskih ekstremista, on smatra da je u Francuskoj mnogo otvorenih pitanja.

Utučeni Junker

Francuska ima i jedan dodatni problem: čovek u novoj Komisiji EU, koji bi trebalo da se brine za poštovanje kriterijuma za očuvanje stabilnosti je bivši francuski ministar finansija Pjer Moskovici. On je danas komesar EU zadužen za ekonomska i finansijska pitanja. Kada ga je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker u septembru imenovao za taj resor, mnogi su negodovali. Ali ne samo zbog Moskovicija. I drugi izabrani komesari bili su kritikovani zbog navodnog nedostatka iskustava ili zbog sukoba interesa. Uz određene korekcije, parlament je ipak odobrio novi sastav EK. U novembru se međutim i sam Junker našao na udaru, kada se saznalo da su velike međunarodne kompanije postigle dogovor sa nadležnim službama u Luksemburgu o plaćanju nižeg poreza u vreme kada je Junker bio premijer Luksemburga i ministar finansija. Te optužbe do sada je politički preživeo, ali njegova verodostojnost je od tada ozbiljno poljuljana.

Stari poredak je slomljen

Ali ako je u 2014. godini u Evropi bila kriza koja je sve zasenila, onda je to sukob sa Rusijom. Rusija je u martu anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim i već mesecima destabilizuje i istočnu Ukrajinu. Niz zemalja EU na istoku, koje su nekada bile u sastavu Sovjetskog Saveza, kao što su baltičke zemlje i Poljska od tada strahuju da bi i one mogle da budu žrtve ruske agresije. Tokom godine EU je sve više zaoštravala sankcije protiv Rusije. Međutim, rešenje sukoba se ne nazire. Na kraju godine povratak starom partnerstvu sa Rusijom se čini teži nego ikad. Velika nesigurnost se proširila: miran evropski poredak, uspostavljen po završetku Drugog svetskog rata je narušen i nikom nije poznato kako će se situacija dalje odvijati.

Zajedništvo u nevolji

Ali, to gorko iskustvo Evropljanima je pokazalo koliko je važno zajedništvo: u sporu sa Rusijom, EU je pokazala odlučnost kakva je retko kada ranije viđena. „Vidimo da su 28 zemalja članica EU - koje delimično zastupaju veoma različite pozicije i imaju različita iskustva u odnosima sa Moskvom – bile i jesu u stanju da imaju jedinstven stav“, ocenjuje Janis Emanouilidis. Sada je pitanje koliko dugo Evropljani mogu da zadrže dah u odnosu na Moskvu. Teška kriza u odnosima sa Rusijom osnažila je „priču o zajednički jačoj Evropi“. Ta mudrost dugo je bila zaboravljena u EU. Iskustva iz 2014. godine ponovo su je oživela.