Crna Trava i čemerna planina
1. avgust 2020.
Prošli smo Vlasotince, reka Vlasina je sa naše desne strane. Penjemo se solidnim putem, levo i desno su šumovita brda. Moj vodič Sale ovde je u zavičaju. Pokazuje mi most prema brdskom selu, odakle su njegovi, a potom ukazuje na nekada živa, a sada oronula naselja uz glavni put, gde je njegov otac bio učitelj.
Zastajemo kraj jedne lepo uređene česme. U ovom kraju ljudi nisu gradili crkve već česme u spomen na velike događaje, drage ljude ili kao – sopstveno zaveštanje. Doručkujemo na mramornim stolovima. Vlasotinački burek koji je Sale usput pokupio nije baš sarajevski, ali je bolji od prosečnog leskovačkog. Umalo da mi doručak presedne. Na tabli piše da su na tom mestu bugarski fašisti ubili 65 partizanskih ranjenika. Jedan njihov preživeli saborac podiže česmu.
Nastavljamo put. Planinski tok Vlasine privukao je razne "investitore”. Nekoliko male hidroelektrane usisavaju pa izbljunu vodu. Sale sa gnevom priča o tome. Priželjkuje otpor, kao na Staroj planini. Ali ovde nema skoro nikog, sela su se ispraznila. Sa obe strane puta vegetacija osvaja nekadašnje livade i obalu.
Varošica bez predgrađa
Mada je Crna Trava na engleskoj i nemačkoj Vikipediji označena kao brdsko selo, kada uđete u nju ona ipak izgleda kao centar varošice – samo bez predgrađa. Mahale i sela su na okolnim strmim obroncima Čemernika. Šta znaju zapadnjaci – Crna Trava je dobila status varošice još 1923.
Doduše, iseljavanje iz ovog kraja je zla kob mesta. Najpre su se ovamo naseljavali sa Kosova, iz Makedonije, u vreme velike seobe Srba, bežeći od turske osvete. Već tada je na ušću Čemernice u Vlasinu, predelu zapuštenom još od vizantijskog doba, pobrojano četristotinjak kuća. Od nekoliko hiljada stananovnika posle Drugog svetskog rata centar najmanje opštine u Srbiji sveo se na jedva petsto-šesto duša, dok u 25 naselja opštine živi nešto više od hiljadu ljudi.
Ono što je građeno u vreme prve i druge Jugoslavije izgleda solidno. Nema solitera, kao na Kopaoniku. Kosi krovovi daju mestu izgled planinskog odmarališta. Čak su škole, osnovna u koju ide manje od dvadeset i tehnička sa jednim odeljenjem ispod trideset učenika, kao i Dom zdravlja podignuti u istom stilu. U odnosu na obližnje Vlasotince ovde je supstanca naizgled manje trošna. Ali samo naizgled. Kao i u drugim lepim krajevima na jugu Srbije, i ovde je je odavno zatvoren glavni hotel – Vilin lug. Crna Trava je na ivici populacione katastrofe. Godišne se rodi tek nekoliko beba, a umre pedesetak ljudi.
Spomenici nestalom svetu
Na glavnom trgu postoje dva spomenika – jedan koji je kako kaže Sale prvo nosio orla pa petokraku, a sada je na njegov vrh opet zaseo orao – i drugi, koji liči na tronogog pauka. Njegova namena je da demonstrira nadaleko čuvenu graditeljsku veštinu ovdašnjih ljudi.
„Crnotravski neimar" koji se nalazi nešto niže, niz Vlasinu, možda je jedini spomenik koji ima svog brata blizanca. Prvi je, kao što se i očekuje, u Crnoj Travi, a drugi u beogradskom Čuburskom parku – gde su se u obližnjoj kafani skupljali crnotravski nadničari. Crnotravski okamenjeni neimar gleda ka Beogradu, a beogradski na jug, prema zavičaju. Oba je prošle godine podiglo beogradsko Udruženje Crnotravaca.
Ovaj patetičan spomenik me podsetio na slične spomenike pijačnom nosaču u Istanbulu ili čistaču ulica u Ahenu. „Neimar" podseća na to da su crnotravske ruke mnogo gradile po svetu. Beogradski spisak reprezentativnih građevina u koje su udenuti crnotravski znoj i veština je najimpresivniji – od Skupštine, preko Pošte, nekoliko ministarstava, fakulteta, sakralnih zdanja do Belog dvora.
Tuga i ponos slobodnih zidara
„Pečaljnij" – to znam još iz osnovne škole - na ruskom znači tužan. Ta reč je u suštinskom srodstvu sa reči pečalba. Nomadski život crnotravskih majstora počinjao bi s proleća i nije ih bilo do kasne jeseni. Miroslav Mladenović Mirac, Saletov otac, napisao je nekoliko knjiga o toj muci.
Jedna od njih je „Pečalbarska pisma". On u predgovoru kaže: „Moj kraj, na potezu od Vlasotinca do Crne Trave, je brdskoplaninski.Kukuruz je bio do struka, pšenica slaborodna da ishrani gladna usta, tako da smo imali samo raž i krompir, Menjali bismo ga sa Moravcima za nešto pšenice. Bili smo osuđeni na pečalbu". Njegov otac i deda su bili pečalbari, kao i otac njegove majke. Sale dolazi iz porodice koja je videla sveta, a tugovala za zavičajem. Nije čudno što i on i njegov otac pišu knjige. Nije čudno ni to što je on kao farmaceut pri vojsci učestvovao u misijama Ujedinjenih nacija od Čada do Etiopije i ko zna gde još. Globalizovana pečalba.
Crnotravski svet na plećima žene
Pažnju mi privlači spomenik koji je očito stariji i stilski smeliji od poprilično seocrealističkog spomenika neimaru. Reč je o spomeniku podignutom u ime zahvalnost ženi - Spomenik Crnotravki. "Majke su preuzimale teret u kući, radile sve poljoprivredne poslove, čuvale decu, muzle stoku, a čim bi se nazirali prvi brčići preuzimali bismo odgovornost muške glave, sve dok nam snaga ne poraste, pa ‘ajde u pečalbu", opisuje Saletov otac gvozdeni zakon preživljavanja u ovom kraju.
Koliko gorke samoće, usamljenosti, nemirne mladalačke krvi tek udatih, a već napuštenih mladih žena, kolika odgovornost za decu koja se rađaju uvek s kraja leta ili u jesen jer su muškarci tu tek sa prvim snegom, kolika snaga ženskog roda koja ne dozvoljava svetu bez muškaraca da se raspadne i uruši.
Partizansko uporište
Crna Trava je bila jako partizansko uporište. Bugarska je blizu. U Drugom svetskom ratu ovdašnji ljudi su bili izloženi brutalnim represalijama. Međutim, u novoj Jugoslaviji Crna Trava je uzorno ustaničko mesto. Odavde je rodom Milentije Popović, beogradski student i revolucionar koji je pre više od pola veka tri godine bio i predsednik skupštine socijalističke Jugoslavije.
Sale mi kaže da je ovamo na godišnjice partizanskih pogibija i stradanja lokalnog stanovništva znao doći I tadašnji komunistički vođa Bugarske Todor Živkov. Tome bi se mogli čuditi samo oni koji ne poznaju istoriju ovog kraja. Naime, juna 1944 u Crnu Travu stigla je četa bugarske partizanske brigade Čavdar. Njima su domaći partizani pomogli naoružavši ih. Politički komesar te brigade se od 1943. zvao Todor Živkov.
Na glavnom trgu su biste narodnih heroja iz ovog kraja Aleksandra Stojanovića i Mirka Sotirovića koji su poginuli 1943. Po Stojanoviću se zove i osnovna škola u mestu.
Crkva na čekanju
Stoga ne bi trebalo da iznenađuje podatak da crnotravski vernici – očito ih nije bilo puno – od 1946 sve do novog milenijuma nisu imali popa. Sale me vodi ka Crkvi Svetog Nikole iz 1635. ispred koje se gradi nova kapela sa bibliotekom, jer je crkva zimi studena. Unutra samuju vredne freske grčkog majstora koje nisu obnovljene. Ali crkva ponovo prima vernike.
Interesantno je da je jedan sveštenik koji poznaje kraj priznao da nije samo revolucionarna prošlost mesta već i nebriga crkve dovela do toga da je Crna Trava dugo bila područje bez institucionalnog hrišćanstva. Ljudi su se u gori znali okupljati oko „zapisa" – zavetnog drveta u koje je urezan krst.
Sale se ljuti na gradilište kapele jer je hteo da mi pokaže krstače ovdašnjih momaka, koji su poginuli u Prvom svetskom ratu, a sahranjeni su negde daleko od kuće. Majke su im napravile prazne grobnice. Izgleda da su ovi spomenici majčinskom bolu morali da ustuknu u procesu rehristijanizacije Crne Trave jer ih od gradilišta – nismo našli. Inače, zvonik uz crkvu je 1931. darovao Milić Popović, građevinar iz Crne Trave.
Pun lonac
Pre nego što pođemo iz varošice koja je na preko 1000 metara nadmorske visine, pijemo kafu u jedinom kafeu na glavnom trgu. Ovde se svi znaju i pozdravljaju. Neki Saletovi drugovi iz Vlasotinca službuju ovde. Opština čak nudi i stanove, samo da se neko doseli.
Prethodno mi je u lokalnoj biblioteci Sale pokazao knjigu Simona Simonovića zvanog Monka, crnotravskog hroničara, ratnika, oficira i pisca koji je proučavao crnotravsko pečalbarstvo i neimarstvo. Njega je sedamdesetih godina u čitaonici Narodne biblioteke Srbije upoznao Vasko Popa i posvetio mu pesmu „Zidanje":
Partizanski pukovnik u penziji
Troši sav svoj novac
I sve slobodno vreme
Na knjige
Njegovi vršnjaci penzioneri
Zovu ga u šetnju na čašu piva
Zadirkuju ga zapitkuju
Šta će mu to silno znanje
Nekadašnji zidarski radnik
Kucka se kažiprstom po sedoj glavi
Neću da odnesem ovaj lonac
Prazan pod zemlju
Razmišljam uz kafu o tome da ovdašnja legenda kaže kako je vojvoda Dejan 1389. pošao ovim putem na Kosovo. Sa vojskom se odmorio na travi. Njen miris ih je sve uspavao. Prespavali su boj i prokleli "crnu travu”. Razmišljam i o tome koliko li praznih lonaca na svetu ljudi snesu pod zemlju. A neki se rode bistri na planini, između toponima kao što su Čemernik, Čemernica, Crna Trava. Pa ih radoznalost, ta crnotravska žeđ, ne napusti do zadnjeg daha.