Crvene lampice i porodične priče

„Imate nemačko ime i pišete na poljskom“, kažu mi često, „a bavite se i svim tim stranim zemljama. Kako se stvarno osećate, kao Poljak ili kao Nemac… Ruku na srce, na kojem jeziku sanjate?"

Ne susrećem se samo ja sa ovim pitanjima. Čuveni francuski pisac libanskog porekla, Amin Maluf, prihvatio se još pre 20 godina pisanja o tome. U svojoj knjizi „Ubistveni identiteti“ son s pravom ukazuje na to da formulacija „kako se stvarno osećate“ ima podmuklu pretpostavku: Postoji duboka istina o nama samima koja je od rođenja zauvek određena. Lične, porodične ili društvenopolitičke sklonosti i uticji koji učetvuju u određivanju toka naših života jesu po toj pretpostavci – manje značajni.

Krvavo nasleđe

Pojmovi za koje se misli da su jednoznačni i da se ne moraju preispitivati često su varljivi. U njih spada „Identitet“ – na primer, u nacionalnom, verskom, rodnom smislu. Otkud potreba da pripisujemo ljudima jednoznačne identitete? Ruku na srec, zar ne zateknemo sami sebe da pomišljamo kako jednoznačnost obećava osećanje zbrinutosti i uinutrašnjeg spokoja?

Iz naučne istorijske perspektive identitet je nasleđe novovremene Evrope. To je teško naleđe poprskano krvlju brojnih ljudskih bića. Naime,  to je nasleđe reformacije i protivreformacije, kolonijalizma i imperijalizma pa čak i prosvetiteljstva. Nasleđe sledbenika ovih ideja koji su – u romantičnom ili pozitivističkom pravcu – učestvovali u formiranju pojma nacionalne pripadnosti i nacionalne države. I ne samo to. I seksualni identitet koji od svakoga zahteva jednoznačnu homoseksualnu, heteroseksualnu ili drugu orijentaciju jeste produkt tog vremena.

Ako uprostimo stvar, to novovremeno nasleđe počiva na sasvim određenoj slici sveta. Svet je večna borba starog i novog. Iz te borbe može po dijalektičkoj logici ovakvog razmišljanja proizaći samo jedan pobednik koji onda stane nasuprot poraženom. Svet je prema ovoj ideji večna konfrontacija.

Uz tu sliku sveta ide i grčevita potraga za jednom istinom. Veruje se da se svet pa i ljudsko ponašanje mogu opisati „kavi jesu" ili „kakvi nisu". Etika koja počiva na toj istini onda zna samo za jasnu podelu: „Dobro“ je na jednoj „Zlo“ na drugoj strani, a svet se deli na „nas“ i na „strance".

Dualistička slika sveta je često idealna osnova za nasilje, koje na našem kontinentu buja protiv svih koje posmatramo kao „strance“. Sve dok je cela „istina“ u našem posedu, drugi mogu biti samo „zli“, dakle njih pod određenim okolnostima čovek „sme“ čak i ubiti.

Deo debate o „identitetima“ jeste i suočavanje sa tim nasleđem. Iako to može da zaboli i da potraje, taj put se ne može izbeći.

Porodične istine

Istovremeno postoji i porodična perspektiva. I Maluf ukazuje na nju. On nas poziva da se zaustavimo i u stranu gurnemo ukupnu medijsku graju, te da započnemo lično istraživanje identiteta. Rezultat će biti začuđujući: baš svako u evropi će pronaći nekog rođaka koji je govorio drugi jezik ili došao iz nekog drugog kraja. Sigurno su i vera i seksualna orijentacija kod predaka raznovrsni. Ostaje samo pitanje do koje mere sam hrabar da otkrijem porodične tajne.

Potraga za precima je danas u modi. Internet nam pomaže da ponovo pronađemo zaboravljene rođake i da opet otkrijemo prošlost. Istražuje se arhivska građa, skiciraju se porodična stabla, objavljuju knjige o poreklu.

Prema Malufu važnu ulogu u proučavanju identiteta igraju lične sklonosti i uticaji. Tokom života svaki čovek razvija povezanost sa drugima. Pored mesta porekla, jezika i porodice te veze mogu biti stvorene u mesnom fudbalskom timu, može ich izazvati omiljeno jelo kod bake čiji ukus uzalud tražimo nakon njene smrti, stranka ili neformalna grupa, krajolici ili komšije.

Suvišno je reći da se takve veze s vremenom menjaju i da razmenjuju mesta u ličnom poretku važnosti. Sve zajedno tvore topografiju identiteta. Ona se nikada ne može do kraja upotpuniti niti će ikada biti ista za dva različita čoveka.

To iskustvo promenjivosti je u protivrečnosti sa krutim pojmom „identiteta“ i odgovarajućim nasleđem. Može se čak reći, da je pojam represivan prema našoj porodičnoj istoriji. To je još jedan razlog da preispitamo takvo nasleđe. 

Crvena lampica

Današnja Poljska je dobar primer za veliki jaz između idetitetnog diskursa koji preovladava u javnosti i višeglasnih porodičnih priča.

Reč „izbeglica“ je do te mere opterećena (da ne kažemo zloupotrebljena) da skoro niko ne pomisli na neku ljudsku sudbinu kad čuje tu reč. Umesto toga odmah se upali lampica: Opasnost, borba!

Ta reč često više ne oslovljava ličnu topografiju identiteta. Ali i u Poljskoj je istraživanje porekla u modi. Kada bi lične, porodične (izbegličke) priče bile u fokusu javnog diskursa, onda bi stanovnici Poljske – u to sam duboko uveren – gromoglasno pokazivali solidarnost sa izbeglicama.

Politički centri moći i mediji u svemu tome imaju odlučujuću ulogu. Koji će od ova dva diskursa biti plasiran u prvi plan? Svako evropsko društvo mora se pobrinuti za to da niko ne bude isključen iz porođajnih bolova EUtopijske kontinentalne zajednice, kako sam je ja nazvao. I to i izvan njenih granica. 

Stanislav Štrasburger je pisac koji se bavi temama kao što su kolektivno pamćenje, migracija, multikulturalnost i EUtopija. Poznatiji naslovi njegovih knjiga su „Opsednutost Libanom“, „Trgovac pričama“. Živi povremeno u Berlinu, Varšavi i u različitim mediteranskim gradovima.