Džihadista se vraća kući

Zabrinutog izraza lica Hans-Georg Masen parlamentarcima pušta mutni video-klip. Masen je šef Službe za zaštitu ustavnog poretka, nemačke verzije državne bezbednosti. Snimak prikazuje leševe u prašini. Nekoliko boraca Islamske države stoji iznad lokve krvi i glasno se smeje. U drugom snimku dvojica mladića unose se u kameru, jedan kaže da se pred svaku bitku nada da će ubiti nekog. Postoji razlog što je Masen odabrao baš ova dva kratka videa: u oba akteri govore na nemačkom. Oko 400 džihadista već je iz Nemačke otišlo u Irak ili Siriju, a broj se stalno povećava.

„Na nišanu Islamske države“

Vladajući demohrišćani su pozvali niz stručnjaka na sastanak o bezbednosnom riziku koji džihadisti-povratnici predstavljaju za Nemačku. Najmanje 125 ih se već vratilo, najmanje petina tog broja bila je direktno uključena u borbene operacije, prenosi Masen obaveštajne podatke. Broj je verovatno i veći: „U mnogim slučajevima mi jednostavno ne znamo šta ti ljudi rade u Siriji i Iraku“, kaže šef Službe. Jer ne koriste baš svi džihadisti društvene mreže i Jutjub da se pohvale skalpovima koje su skinuli. Mnogi nestaju sa radara tajnih službi, i kasnije se prosto vrate u Nemačku.

Obaveštajni krugovi veruju da bi povratnici mogli da organizuju terorističke napade u srcu Evropske unije. Masen pokazuje poslanicima i stručnjacima crnu mapu Nemačke po kojoj izbijaju kapi krvi – to je poziv na džihad u Nemačkoj koji kruži internetom. „Sigurno smo na nišanu Islamske države“, kaže. Dodaje da je opasnost sve veća, što je Zapad više uvučen u dešavanja na Bliskom istoku, posebno od kada Amerikanci izvode vazdušne napade na položaje IS, a evropske zemlje naoružavaju Kurde.

Do sada nisu uočeni konkretni planovi islamista da vrše napade u Evropi. Gido Štajnberg, stručnjak za Bliski istok iz berlinske fondacije Nauka i politika, sumnja da će samoproglašeni kalif u ovom trenutku rasipati sredstva koja mu trebaju u Siriji i Iraku. Ipak „on će iskoristiti prilike koje mu se otvaraju dolaskom bivših boraca i formiranjem struktura u Evropi“, dodaje Štajnberg. Posebno jer već postoji plodno tle – recimo u Nemačkoj ima 6.200 radikalnih salafista koji se ubrajaju u simpatizere džihadista. U njihovim redovima primećena je „euforija“ nakon proglašenja kalifata, prenosi Masen.

Rupičasta bezbednost

Do sada rečeno je, ukratko, opis problema. Ali šta nemačke službe mogu da urade? Malo toga, saglasni su Masen i Štajnberg. Islamska država ima ogromne stabilne prihode od prodaje nafte sa teritorija koje kontroliše, od ubiranja poreza u kalifatu, kao i od svojih sponzora. Štajnberg je siguran da se džihadisti mogu konačno poraziti samo kopnenim trupama, a da tu verovatno nije dovoljno obučiti iračku vojsku za borbu. Posebno što u Siriji islamisti imaju sigurnu odstupnicu, i što tamo nema ni naznaka strategije SAD i Evrope. Prvo što bi Nemačka mogla da uradi, kaže dalje Štajnberg, jeste da pritisne Tursku kako bi ova otvorila granice za kurdske borce koji žele da se bore protiv islamista.

Dok IS ima ovako jaku poziciju, opravdano je pretpostaviti da će sve više nemačkih džihadista odlaziti put Bliskog istoka. Tek u nekoliko slučajeva su nemačke službe uspele da zaustave putnike u džihad. Mnogo je teže preduprediti radikalizaciju koja se odvija u svega nekoliko meseci ili nedelja. Za nju nije potrebno posebno okruženje – dovoljan je jedan računar sa priključkom na internet. Mnogi budući džihadisti nikada ne upadnu u oči Službi za zaštiti poretka pa čak ni lokalnoj muslimanskoj zajednici.

Masen naravno kaže da njegova služba radi „sve što je u njenoj moći“, ali da je nemoguće garantovati punu bezbednost. „Ne možemo nadgledati povratnike danonoćno.“ Moguće je, dodaje, da pripadnici službe nedeljno obilaze sumnjivce, ali ne više od toga. Te reči teško da ikome ulivaju poverenje.